Постоје људи који су цео живот покушавали да избегну несреће. Бастер Китон је од несрећа направио уметност. Док су други комичари покушавали да насмеју публику великим гестовима, гримасама и гласним шалама, он је стајао потпуно миран док су се око њега рушиле куће, експлодирали возови и читав свет се понашао као да је одлучио да га уништи. Његова највећа шала није била оно што је радио, већ чињеница да је све време изгледао као човек који се пита зашто сви остали праве толику буку.
Бастер Китон рођен је 4. октобра 1895. године у Канзасу као Џозеф Френк Китон. У свет комедије ушао је пре него што је научио да чита, јер је већ са три године наступао са родитељима у водвиљу. Његов отац Џо Китон и мајка Мајра били су део путујућег шоуа, а мали Џозеф је био главна атракција: отац га је током наступа бацао по сцени као живу лутку, вукао га за одећу и бацао преко реквизита. Оно што би данас изгледало незамисливо, у тадашњем водвиљу било је представљано као комични акробатски наступ. Управо ти опасни падови научили су Китона нечему што ће касније постати његов заштитни знак – савршеној контроли тела.
Породична легенда каже да је надимак „Бастер“ добио када је као дете пао низ степенице, а глумац Хари Худини наводно рекао: „That was a real buster!“ — прави пад. Прича је остала део филмске митологије, иако њена потпуна историјска потврда никада није пронађена. Без обзира на порекло надимка, савршено је одговарао човеку чија ће каријера бити изграђена на падовима које нико други не би преживео са таквом мирноћом.
Китоново лице постало је једно од најпознатијих у историји филма. Док су комичари попут Чарлија Чаплина освајали публику емоцијом и покретом, Китон је изабрао супротан пут. Његов чувени „камено лице“ није било недостатак осећања, већ генијалан контраст. Што је ситуација била опаснија и апсурднија, он је изгледао мирније. Публика се није смејала зато што се он смејао, већ зато што је он остајао озбиљан док се универзум око њега распадао.
У немом филму „Sherlock Jr.“ из 1924. године направио је сцене које су и данас невероватне. Његов лик улази у свет филма и стварности који се непрестано мења, а ефекти су постигнути без дигиталне технологије, зелених екрана и компјутерске обраде. Све је било засновано на прецизној монтажи, математичком осећају за простор и физичкој дисциплини глумца који је често сам изводио опасне сцене.
Најбољи пример његовог приступа филму догодио се у остварењу „Steamboat Bill Jr.“ из 1928. године. У једној од најпознатијих сцена у историји кинематографије, зид куће тежак неколико тона пада право на Китона, а он остаје неповређен јер се случајно налази на месту где је прозорска рупа. Није било трикова, није било каскадера, није било компјутерских ефеката. Китон је стајао на означеном месту и чекао да права фасада падне. Погрешан корак или неколико центиметара разлике могли су да претворе комичну сцену у трагедију.
Сличан приступ имао је и у филму „The General“ из 1926. године, који се данас сматра једним од највећих филмова свих времена. За потребе филма коришћене су праве локомотиве, прави мостови и праве експлозије. Најскупљи кадар тог времена био је уништавање правог воза, сцена која би данас готово сигурно била направљена уз помоћ специјалних ефеката. Китон је, међутим, веровао да камера мора да сними стварност, јер је управо стварна опасност оно што публици даје осећај неверице.
На врхунцу славе двадесетих година прошлог века био је један од најважнијих људи Холивуда. Тај успех није трајао вечно. Долазак звучног филма променио је правила игре, а Китон је преласком у студио MGM изгубио креативну слободу коју је имао као независни аутор. Од човека који је сам осмишљавао филмове постао је извођач туђих идеја, а његов стил хумора тешко се уклапао у нови систем. Проблеми са алкохолом и личне кризе додатно су удаљили једног од највећих филмских генија од публике која га је некада обожавала.
Његова прича, међутим, није завршила падом. Педесетих година нове генерације филмских стваралаца поново су откриле његове филмове. Критичари су почели да га постављају уз највеће уметнике седме уметности, а човек који је годинама био готово заборављен поново је постао симбол филмске генијалности. 1960. године добио је почасног Оскара за допринос кинематографији, признање које није било за једну улогу или један филм, већ за читав живот проведен у стварању новог језика комедије.
Бастер Китон преминуо је 1. фебруара 1966. године у Калифорнији, али његово лице без осмеха остало је једно од најпрепознатљивијих лица у историји филма. Чаплин је показао човека који пати, али ипак проналази разлог да се насмеје. Китон је показао човека који пада, устаје и понаша се као да се ништа необично није догодило.
Можда је управо зато његов израз лица био тако озбиљан. Није он био човек који није разумео колико је свет смешан. Разумео га је боље од већине.
Само је знао да се највеће шале понекад дешавају онда када стојиш потпуно миран док се све око тебе руши.