Постоје људи који су историју мењали мачем. Неки су је мењали пером. Махатма Ганди веровао је да се свет може променити и оним што човек ставља на свој тањир.
То није била дијета, нити хир. За њега је сваки оброк био морална одлука. Ако је проповедао скромност, није могао да живи раскошно. Ако је тражио самодисциплину, није смео да буде роб сопствених жеља. Ако је позивао народ да се ослободи зависности од британске робе, морао је најпре да ослободи себе.
Зато је његова кухиња била једноставна као и његове поруке.
Међу јелима која су се најчешће налазила на његовом столу било је кичари – скромно индијско јело од пиринча и сочива, понекад обогаћено поврћем и благим зачинима. У Индији се вековима припремало као свакодневни оброк обичних људи. Није било свечано, није било скупо и није имало намеру да импресионира. Управо зато га је Ганди волео.
Док су се на трпезама богатих налазила јела која су показивала друштвени статус, на његовом столу стајала је чинија која је говорила нешто сасвим друго – да човек не мора да има много да би живео достојанствено.
Ганди је читавог живота проучавао исхрану. Водио је белешке, читао научне радове, испробавао различите начине исхране и о свему писао са истом озбиљношћу са којом је говорио о политици. Веровао је да храна не обликује само тело већ и карактер. Због тога је често понављао да човек који не уме да влада сопственим апетитом тешко може да влада сопственим поступцима.
Његова одлука да буде вегетаријанац није била случајна. Потекла је из породичне традиције, али је временом постала свестан избор, дубоко повезан са филозофијом ненасиља. За Гандија је сваки оброк био прилика да живи у складу са оним што говори. Није раздвајао приватни живот од јавних идеала.
Управо зато кичари никада није био само јело. Био је симбол. Једна чинија пиринча и сочива представљала је отпор раскоши, одбацивање непотребног и веру да се снага човека не мери оним што поседује, већ оним чега је спреман да се одрекне.
Можда данас, у времену када су трпезе све богатије, а избор намирница никада већи, таква филозофија делује необично. Али Ганди нас подсећа на једну једноставну истину – највеће револуције понекад почињу на местима која нико не примећује.
Понекад у улици. Понекад у тишини. А понекад у једној скромној чинији пиринча и сочива.
Кичари – јело које је Ганди често бирао
Потребно је:
- 200 г басмати пиринча
- 150 г жутог мунг дал сочива (или црвеног сочива)
- 1 кашика гија или мало уља
- 1 кашичица кима
- прстохват куркуме
- мало свежег ђумбира
- со по укусу
- око 1 литар воде
Припрема:
Пиринач и сочиво добро оперите. На мало гија кратко пропржите ким и ситно рендани ђумбир, додајте куркуму, а затим пиринач и сочиво. Налијте водом, посолите и кувајте око 30 до 40 минута, док не добијете густо, кремасто јело. По жељи можете додати шаргарепу, грашак или спанаћ, али у најједноставнијој верзији кичари остаје управо онакав какав га је Ганди највише ценио – скроман, хранљив и без сувишних украса.
Нутритивни осврт
Кичари је пример оброка који и данас препоручују многи нутриционисти. Комбинација пиринча и сочива обезбеђује добар баланс сложених угљених хидрата, биљних протеина и влакана, а уз минималну количину масти пружа дуготрајан осећај ситости. Благи зачини попут куркуме и ђумбира дају му препознатљив укус, али и доприносе варењу. Управо у тој једноставности лежи његова вредност – кичари није осмишљен да одушеви раскошју, већ да нахрани тело без оптерећивања организма.