Постоје предмети који су толико дубоко ушли у свакодневицу да готово заборавимо да и они имају своју биографију. Један од њих је и „буба“. Деценијама је возила студенте на прва путовања, хипике до музичких фестивала, младе брачне парове на медени месец и породице на летовања. Појављивала се у филмовима, на разгледницама и плакатима, постала симбол једноставности, слободе и живота без претензија. Тешко је замислити аутомобил који је оставио топлији траг у популарној култури двадесетог века. Управо зато мало ко помисли да је његова прича почела као политички пројекат једног тоталитарног режима.
Када је Адолф Хитлер 1933. године дошао на власт, није желео само војно снажну Немачку. Желео је државу која ће својим грађанима показати да будућност припада управо њој. Аутомобил је у то време још увек био луксуз који већина људи није могла да приушти. Хитлер је схватио да би приступачан аутомобил могао да постане моћан политички симбол. Ако свака породица добије могућност да поседује сопствени аутомобил, режим неће показати само технички напредак, већ и обећање бољег живота.
Задатак је поверен Фердинанду Поршеу. Захтеви су били прецизни. Аутомобил је морао да буде јефтин, поуздан, једноставан за одржавање, довољно простран за породицу и способан да развије брзину од око 100 километара на час. Није се тражило луксузно возило. Тражио се „народни аутомобил“ – Volkswagen. Сам назив говорио је све. То није требало да буде само производ фабрике. Требало је да постане доказ да режим брине о обичном човеку.
Двадесет осмог септембра 1938. године свету је представљен прототип онога што ће касније постати легендарна „буба“. Истовремено је почела и велика кампања. Радници су кроз систем штедње куповали посебне маркице које су лепили у књижице, верујући да ће једног дана, када сакупе довољан број, добити свој аутомобил. Хиљаде породица улагале су новац у обећање које је изгледало достижно, а онда је историја поново показала колико су планови људи крхки пред великим догађајима.
Избио је Други светски рат.
Фабрика која је требало да производи аутомобиле за народ почела је да производи војна возила за Вермахт. Уместо породичних путовања уследили су војни конвоји. Огромна већина људи који су годинама сакупљали маркице никада није добила аутомобил који им је обећан. Политички симбол благостања претворио се у део ратне машинерије.
Да се историја завршила 1945. године, данас бисмо „бубу“ вероватно памтили тек као један занимљив детаљ из историје Трећег рајха. Ипак, предмети понекад имају необичну способност да побегну намерама својих твораца.
После капитулације Немачке фабрика у Волфсбургу нашла се у британској окупационој зони. Многи су сматрали да је треба демонтирати као део ратних репарација. Међутим, британски официр Иван Хирст проценио је да фабрика има будућност. Уместо да буде угашена, производња је обновљена. Одлука која је у том тренутку деловала практично показаће се као једна од најзначајнијих у историји аутомобилске индустрије.
Следећих деценија догодило се нешто што нико није могао да предвиди.
Мали заобљени аутомобил, створен као средство државне пропаганде, почео је да осваја свет. Његова једноставност, поузданост и приступачна цена учинили су га омиљеним међу људима који су од аутомобила тражили практичност, а не престиж. Потом су дошле шездесете године. Док су велики амерички аутомобили постајали све дужи, снажнији и раскошнији, „бубу“ су прихватили студенти, уметници и припадници контракултуре. Возили су је људи који су протестовали против рата у Вијетнаму, критиковали ауторитете и проповедали мир, слободу и једноставан живот.
Ту се догодио један од најнеобичнијих преокрета у историји модерног дизајна.
Исти аутомобил. Иста конструкција. Готово исти облик. Потпуно другачије значење.
Оно што је настало као симбол једне ауторитарне визије друштва постало је симбол људи који су се управо таквим идеологијама супротстављали. Ниједан инжењер то није могао да испланира. Ниједан политичар није могао да контролише такав преображај. Историја је једноставно узела предмет и доделила му нови смисао.
Волимо да верујемо да људи који нешто створе заувек одређују његову судбину. Историја нас непрестано разуверава. Намера припада творцу. Судбина припада времену. Књиге, песме, открића, грађевине и предмети често настављају живот који њихови аутори никада нису могли да замисле.
Зато „буба“ данас није симбол режима који ју је замислио. Она је преживела његову идеологију, његове заставе и његове говоре. Остала је као аутомобил који људи памте по осмесима, дугим путовањима и једноставности. Историја је тако извела један од својих најнеобичнијих обрта: предмет створен да служи једној диктатури временом је постао симбол слободе, мира и обичног живота. Понекад ни најмоћнији режими не могу да задрже власништво над симболима које су створили. Време их једноставно преузме и поклони неком другом.