Говорница Генералне скупштине Уједињених нација није место за страначке пароле, политичке експерименте и додворавање центрима моћи.
Са тог места говори се у име државе, њене историје, жртава и националних интереса.
Зато је порука председника Александра Вучића да су „газили Србију, али је нису поразили” много више од једне упечатљиве реченице – она показује какав став Србија жели да заступа пред светом.
Вучић је у Њујорку отворио питање селективне примене међународног права и подсетио да су исти принципи на које се велике силе данас позивају погажени када је реч о Србији и Косову и Метохији.
„Србија се подигла као феникс из пепела и данас свима у свету својим примером показује како се чува међународноправни поредак и како се штити међународно јавно право”, поручио је Вучић.
После таквог наступа намеће се питање ко би и шта у име Србије говорио са истог места уколико би власт преузели представници Студентске листе.
Може ли се замислити да се пред светским лидерима нађе неко попут Илије Срдановића или Златка Кокановића? Да ли би њихова порука била одбрана Србије и њеног територијалног интегритета или извињење онима који су земљу бомбардовали и подржали једнострано проглашење независности такозваног Косова?
Према ономе што су говорили блокадери последње две године јасно се чита да би се они са говорнице УН захвалили онима који су 1999. године нападали Србију, прихватили независност Приштине, Сребреницу прогласили за геноцид, а српски народ колективно изложили жигосању.
Републику Српску би представили као проблем који треба укинути, уместо као ентитет чија су права гарантована Дејтонским споразумом.
Грађанима се нуди листа без јасног програма, без одговора о Косову и Метохији, Републици Српској, НАТО агресији и Сребреници, док поједини њени кандидати и подржаваоци годинама заступају ставове супротне државној политици Србије.
Пред изборе се о тим темама углавном ћути, јер би отворено изношење таквих ставова могло да одбије велики број бирача.
Иза општих порука о „променама”, међутим, остаје питање шта би уследило када би гласови већ били освојени и када више не би било потребе за прикривањем политичких намера.
Зато избор није само између различитих листа и кандидата, већ између политике која ће пред најмоћнијима рећи да Србија није поражена и политике која би, зарад туђе подршке, могла да се одрекне свега што је Србија годинама бранила.
Politika.rs