Када је 24. септембра 1789. године Конгрес Сједињених Америчких Држава усвојио Закон о судству и створио Врховни суд, људи који су учествовали у томе нису стварали институцију какву данас познаје цео свет. Нису стварали симбол недодирљиве моћи, место са кога ће девет судија једног дана доносити одлуке које могу променити животе милиона људи. Стварали су нешто много скромније – један део нове државе која је тек покушавала да открије како сама функционише.
Америка је била млада земља са великим страхом од власти. Само неколико година раније њени становници су водили рат против британске круне, против идеје да један центар моћи може да има превелику контролу над њиховим животима. У новом систему који су стварали желели су да власт буде ограничена, подељена и контролисана.
А онда су направили институцију чија ће највећа снага у будућности бити управо то да контролише друге делове власти.
У томе лежи први велики парадокс Врховног суда. Људи који су се плашили превелике власти створили су механизам који ће једног дана постати један од најмоћнијих механизама власти. Али у тренутку настанка нико није знао колику ће снагу та институција добити.
Први Врховни суд имао је шест судија и није личио на оно што данас замишљамо када чујемо његово име. Није било велике зграде, свечаних процедура и осећаја историјске величине. Суд није имао вековни ауторитет. Није имао традицију. Није чак имао ни јасно одређено место у политичком систему.
Био је нови орган нове државе који је тек морао да докаже зашто постоји.
Први председник суда био је Џон Џеј, човек који је већ имао углед као дипломата и један од твораца нове америчке државе. Али занимљиво је да функција коју је прихватио није имала престиж какав има данас.
Уместо да представља врхунац политичке каријере, место председника Врховног суда у почетку је изгледало као неизвесна служба у институцији која још није пронашла своју снагу.
Џеј је касније напустио суд и постао гувернер Њујорка. То је готово невероватна слика из данашње перспективе. Човек који је био први на челу институције која ће једног дана бити један од најмоћнијих судова света није сматрао да је то највиши могући положај. Али тада Врховни суд још није био оно што ће постати.
Његове судије нису седеле у раскошној згради која показује државну моћ. У раним годинама морале су да путују по земљи и одржавају суђења у различитим местима. Посао је био тежак, напоран и далеко од привилегије коју данас повезујемо са највишим судом.
Институција која ће једног дана одлучивати о најважнијим питањима америчког друштва почела је готово неприметно. А онда је дошао тренутак када је суд добио нешто што му оснивачи нису потпуно јасно доделили.
Моћ да каже шта Устав значи. У случају Marbury v. Madison, под вођством председника суда Џона Маршала, Врховни суд је поставио принцип судског преиспитивања — идеју да суд може да оцени да ли су закони које доносе политичке власти у складу са Уставом.
То је био тренутак који је променио историју. Суд који је настао као један део система постао је чувар правила по којима цео систем функционише. И ту се појављује најдубљи апсурд. Када људи стварају власт, покушавају да пронађу начин да је ограниче. Стварају законе, институције и процедуре које треба да спрече злоупотребу моћи. Али сваки пут када направе нови механизам контроле, морају да поставе исто питање: ко контролише контролоре?
Врховни суд је настао из жеље да ниједна власт не буде изнад закона. Али временом је и сам постао институција чије одлуке могу имати огромне последице. То није грешка система. То је његов највећи изазов.
Свака цивилизација која ствара институције за решавање проблема једног дана мора да се суочи са новим проблемом који је сама створила.
Човек направи суд да би судио владарима. Затим мора да размисли ко суди суду. А ниједна контрола није толико моћна да не поставља ново питање: ко суди онима који суде?