Пре него што је постојао интернет, пре великих база података и алгоритама који памте сваки наш клик, постојао је човек који је веровао да се моћ не стиче оружјем, већ информацијама. Док су други сакупљали новац, политичке савезнике или гласове, он је сакупљао досијее. Што је картотека била већа, то је и његова власт постајала чвршћа.
18. септембра 1924. године, двадесетдеветогодишњи правник Џон Едгар Хувер постављен је за директора америчког Бироа за истраге (Bureau of Investigation), институције која ће 1935. године добити име по којем је данас позната – Федерални истражни биро (FBI). У тренутку када је преузео дужност, агенција је била оптерећена корупцијом, политичким утицајима и слабом организацијом. Хувер је обећао професионализацију. И одржао је реч.
Увео је строге критеријуме за запошљавање, развио криминалистичке лабораторије, централизовао евиденцију отисака прстију и претворио истрагу у дисциплину која се све више ослањала на науку, а све мање на интуицију. Захваљујући томе, ФБИ је током наредних деценија постао једна од најефикаснијих истражних служби на свету.
Али сваки систем који прикупља информације пре или касније дође у искушење да прикупља још више.
Оно што је почело као евиденција о криминалцима постепено се ширило и на људе који никада нису били оптужени ни за једно кривично дело. У Хуверовим архивама нашли су се политичари, сенатори, судије, новинари, научници, глумци, писци и друштвени активисти. Досијеи су вођени о Алберту Ајнштајну, Чарлију Чаплину, Елеонори Рузвелт, па и о Мартину Лутеру Кингу Млађем, чије је прислушкивање и надзор ФБИ касније и званично признао.
Хувер је ретко говорио о тим документима. Није ни морао. Само сазнање да постоје било је довољно да изазове нелагоду код многих људи на највишим положајима. Током готово пола века служио је под осам америчких председника. Смењивали су се конгреси, администрације и политичке већине, али директор ФБИ остајао је исти. Многи историчари сматрају да је један од разлога за његову дуговечност био управо утицај који је произилазио из огромне количине поверљивих информација којима је располагао.
Због тога је после његове смрти 1972. године уследила једна од најважнијих институционалних промена у историји америчких безбедносних служби. Конгрес је касније ограничио мандат директора ФБИ на десет година, управо како нико више не би могао да изгради положај какав је имао Хувер.
Историја безбедносних служби обично се прича кроз спектакуларна хапшења, обрачун са мафијом или откривање шпијуна. Много ређе се говори о тихом расту архива. А управо су архиве често најтрајнији облик моћи. Оружје временом застари, политичке функције се изгубе, али информација остаје. Са сваком новом белешком, фотографијом или снимком, она постаје вреднија од сваког пиштоља.
Занимљиво је да питање које је обележило Хуверову епоху данас звучи савременије него икада. Некада су се досијеи чували у металним орманима. Данас их замењују сервери који бележе претраге, кретања, куповине, контакте и дигиталне трагове милијарди људи. Променили су се алати, али није нестала дилема колико података једно друштво сме да повери онима који га штите.
Испоставило се да највећа моћ понекад не припада ономе ко доноси законе, нити ономе ко располаже највећом силом. Припада ономе ко зна довољно о свима осталима. Понекад чак и превише.