Мало шта је пролазније од јучерашњих новина. Прочитају се уз јутарњу кафу, савију и оставе на клупи, искористе за паковање или једноставно заврше у отпаду. Вест је одувек живела кратко. Њена вредност мери се сатима, понекад и минутима. Чим се појави нова, стара престаје да буде вест. Зато делује готово невероватно да је један од најважнијих сведока светске историје настао управо као производ намењен да преживи само један дан.
Дана 18. септембра 1851. године у Њујорку је изашао први број листа The New-York Daily Times, новине која ће неколико година касније понети име The New York Times. Њени оснивачи, Хенри Џарвис Рејмонд и Џорџ Џонс, нису намеравали да стварају историјски споменик. Желели су озбиљан дневни лист који ће се издвојити од сензационализма и политичке острашћености, какви су већ тада преплављивали америчку штампу. Борили су се за читаоце, за оглашиваче и за опстанак на тржишту. Нико није могао да претпостави да ће примерци тих новина једног дана постати део светске меморије.
То је један од оних тихих историјских обрта који се препознају тек после много деценија. Новине су настале да забележе садашњост, а постале су прозор у прошлост.
Историчар који данас жели да разуме Амерички грађански рат, потонуће „Титаника“, почетак Првог светског рата, Велику депресију, искрцавање у Нормандији или слетање човека на Месец, готово неизбежно ће, пре или касније, отворити пожутеле странице старих новина. Не зато што су оне непогрешиве, већ зато што су сачувале нешто што касније књиге више не могу – тренутак у ком нико није знао како ће се прича завршити.
Управо је у томе њихова непроцењива вредност. Када историчар пише о неком догађају, он већ зна исход. Новинар који га описује тог јутра не зна ништа осим онога што је у том тренутку доступно. Он не види историју; он види садашњост. Зато су старе новине пуне неизвесности, погрешних процена, преувеличаних страхова и нада које се никада нису оствариле. Баш те грешке данас говоре колико су људи заиста разумели свет у ком су живели.
Историју често повезујемо са дебелим књигама, архивима и документима који су пажљиво чувани генерацијама. А ипак, огроман део нашег знања почива на папиру који је направљен да траје до сутрашњег јутра. Оно што је некада било најпролазнији предмет на столу временом је постало историјски извор првог реда.
Зато историчари понекад кажу да су новине „први нацрт историје“. Не зато што су савршене, већ зато што су настале пре него што је време почело да уређује чињенице. Свака каснија књига, анализа или документарни филм већ носи знање о ономе што ће се догодити. Новински текст носи нешто друго – неизвесност тренутка.
Од првог броја објављеног тог септембарског дана 1851. године до данас, The New York Times је извештавао о ратовима, револуцијама, изборима, научним открићима, катастрофама и тренуцима који су мењали свет. Али његов највећи значај можда није у томе што је бележио историју, већ што је несвесно сачувао начин на који је историја изгледала док је још била обична дневна вест.
У томе се крије један од најлепших историјских апсурда. Људи су вековима куповали новине да би сазнали шта се догодило јуче. Данас их отварамо да бисмо разумели читаве епохе. Испоставило се да најдуже понекад траје управо оно што је створено да траје најкраће.
Јер вест, када преживи један дан, понекад почне да живи – читав век.