Током Аустријско-турског рата, аустријска војска се састојала од трупа које су говориле различитим језицима. Током ноћи, једна група војника се потукла око алкохола, што је ескалирало у пуцњаву. У мраку и конфузији, различити делови војске су помислили да их нападају Турци и почели су да пуцају једни на друге. До тренутка када је прави турски непријатељ стигао на бојно поље, затекао је хиљаде мртвих и рањених Аустријанаца, док се њихова војска у хаосу сама повукла, побеђујући саму себе пре него што је непријатељ и испалио метак.
Замислите ноћ 17. септембра 1788. године, у близини румунског града Карансебеша, где се аустријска војска под командом цара Јозефа II припремала за сукоб са Отоманским царством.
Ова армија није била само војна формација; био је то прави Вавилон у покрету, шаролика групација Аустријанаца, Мађара, Италијана, Срба, Хрвата и других, који су често једва разумели команде својих официра. Када су коњички извиђачи прешли реку у потрази за Турцима, нису нашли непријатеља, већ групу Рома који су им понудили обиље шнапса. Тај алкохол, као у најгорим пијанским причама, био је окидач који је покренуо ланчану реакцију епских размера. Када су пристигли пешадинци тражећи свој део пића, напетост је експлодирала у свађу, а један пуцањ у мраку био је довољан да се читав камп усели у стање колективне хистерије.
У потпуном помрачињу ума, неко је узвикнуо „Алаху екбер!” – или је то бар неко помислио да је чуо – што је међу војницима различитих националности изазвало тренутни напад параноје. Уверавајући себе да су Турци упали у логор, војници су почели да пуцају у сваку силуету која се појавила, док су официри у паници покушавали да успоставе ред узвикујући „Халт! Халт!” (Стани!), што су војници који су говорили само италијански или мађарски разумели као „Алла! Алла!” (Боже! Боже!), потврђујући тиме своју теорију да су непријатељи свуда око њих. Док је цар Јозеф II у неверици покушавао да смири ситуацију, хаос је постао потпун: јединице су се сударале, артиљерија је отворила ватру на сопствене редове, а војска се, у страху од имагинарне турске инвазије, распршила у бег преко реке, газивши преко својих другова.
Највећи иронични обрт целе приче десио се два дана касније, када је права отоманска војска мирно умарширала у Карансебеш, очекујући жестоку битку. Уместо борбе, нашли су само тишину, пусте шаторе и хиљаде сопствених „непријатеља” који су или побегли у пометњи или лежали мртви, побијени од стране својих сабораца. Турски командант, Хасан-паша, вероватно је провео дуго времена покушавајући да схвати како је могуће да једна моћна европска сила сама себе десеткује без иједне турске сабље у акцији.
Битка код Карансебеша остала је записана као трагикомични врхунац војног апсурда, доказ да је у историји људска сујета, појачана лошим алкохолом и језичком баријером, далеко опасније оружје од било ког топа или бајонета.
Овај догађај нас оставља са суморним, али фасцинантним питањем о природи дисциплине и разума у тренуцима када се страх увуче у структуру власти и војске. Како је могуће да читава државна машина, са својим хијерархијама и стратегијама, може да колабира под притиском једне ноћи неспоразума?