Данас, 14. септембра по новом календару (односно 1. септембра по старом), Српска православна црква молитвено прославља почетак црквене године, или начело индикта, као и спомен на велике угоднике Божије из историје Цркве. О историјском значају почетка црквене године, чудесном житију Преподобног Симеона Столпника и Светом Исусу Навину, за наш портал говорио је ђакон Стефан Јосиповић.
Почетак црквене године
Објашњавајући установљење овог празника, ђакон Стефан Јосиповић истиче његову дубоку историјску и библијску позадину, која нас враћа у време Првог васељенског сабора, али и у старозаветни период:
„Први васељенски сабор одредио је да црквена година почиње првог септембра. Септембар је код Јевреја био почетак нове грађанске године, време сакупљања плодова и приношења жртава благодарности Богу. У то време Господ Исус је у синагоги у Назарету прочитао речи пророка Исаије о свом послању, да сиромашнима донесе јеванђеље, исцели скрушене срцем и заробљенима донесе слободу.”
Ђакон Стефан такође подсећа на кључни историјски тренутак за хришћанство који се одиграо управо у овом месецу, мењајући ток историје:
„Септембар је значајан и зато што је цар Константин Велики у том месецу победио Максенција, после чега су хришћани у Римској царевини добили слободу вероисповести. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету почињала првог септембра, све док није касније померена на први јануар.”
Преподобни Симеон Столпник
Говорећи о Преподобном Симеону Столпнику, ђакон Јосиповић посебно наглашава његову огромну жртву и јединствен начин подвижништва који је изабрао из велике љубави према Богу:
„Преподобни Симеон Столпник био је Сиријанац из сељачке породице, а у осамнаестој години напустио је родитеље и замонашио се. Посветио се строгом подвигу, посту и молитви, а најпознатије је по томе што је даноноћно стајао на стубу и молио се Богу. Његов стуб је временом постајао све виши, све док није достигао висину од четрдесет лаката.”
Овакав начин живота пратила су страшна искушења, али и велика благодат која је привлачила народ са свих страна, тражећи спас и утеху поред његовог стуба:
„Иако је претрпео многе нападе демона и искушења, све их је побеђивао молитвом и вером у Бога. Око његовог стуба окупљао се велики број људи, којима је помагао исцељењем, утехом, саветом и поуком, а царицу Евдокију је одвратио од јереси Евтихијеве и вратио православљу. Поживео је сто три године и упокојио се у Господу првог септембра 459. године, а његове мошти су касније пренете у Антиохију.”
Свети Исус Навин
На крају свог излагања, ђакон Стефан се осврнуо на Светог Исуса Навина, велику старозаветну личност чија је вера била пресудна за улазак јеврејског народа у Обећану земљу.
„Свети Исус Навин био је вођа народа јеврејског после смрти Мојсијеве. Једини он и Халев ушли су у земљу обећану од неколико стотина хиљада Јевреја који изађоше из Мисира. Поживео је сто десет година и скончао око 1440. године пре Христовог рођења.”