Када је Рембрант 1642. године завршио једно од својих најпознатијих дела, нико га није називао „Ноћна стража“. Слика је приказивала припаднике грађанске милиције Амстердама како се окупљају и спремају за покрет. Радња се не дешава ноћу, већ усред дана. Тек су векови прашине, дима свећа и потамнелих слојева лака учинили да призор изгледа као ноћна сцена. Погрешан назив толико се одомаћио да је преживео и онда када су рестауратори доказали да ноћи на слици никада није ни било.
Испоставило се да погрешно име није најнеобичнија ствар која ће задесити ово ремек-дело.
Током двадесетог века „Ноћна стража“ постала је мета три одвојена напада. Сваки је изведен на другачији начин. Сваки је могао да остави непоправљиве последице. И сваки је, на крају, пропао.
Први напад догодио се 1911. године. Човек наоружан ножем пришао је слици и покушао да је исече. Успео је да засече површину, али не и саму боју. Разлог је био необичан. Преко слике се током претходних векова нагомилао дебео слој заштитног лака који је, сасвим неочекивано, послужио као штит. Оно што су каснији рестауратори сматрали проблемом, тог дана постало је разлог што је Рембрантово дело прошло готово без оштећења.
Шездесет четири године касније опасност је била далеко већа.
- септембра 1975. у Рајксмузеј у Амстердаму ушао је четрдесетједногодишњи Вилхелмус де Рајк, незапослени бивши учитељ. Пришао је слици и великим ножем јој нанео дванаест дубоких посекотина, неке дугачке и по неколико десетина центиметара. Посетиоци су у први мах мислили да је у питању нека врста перформанса. Тек када су видели платно како се цепа, постало је јасно шта се дешава.
Приликом хапшења нападач је тврдио да је поступио по Божјем налогу. Касније је утврђено да болује од тешког психичког обољења и није кривично осуђен, већ је смештен у психијатријску установу. Његово име данас је готово заборављено. Ожиљци које је оставио на слици и даље су предмет проучавања рестауратора.
Следило је оно што публика никада не види.
Месецима су конзерватори радили под микроскопима, спајајући исечена влакна платна и попуњавајући оштећења слој по слој. Боје нису једноставно префарбане. Свако место морало је да буде реконструисано тако да се из нормалне удаљености не разликује од оригинала, али да стручњаци ипак могу да препознају шта је аутентично, а шта је резултат рестаурације. Тај принцип важи и данас: задатак рестауратора није да сакрије историју дела, већ да га сачува без фалсификовања.
Многи су веровали да је тиме прича завршена.
Није.
Петнаест година касније, 1990, нови нападач пришао је „Ноћној стражи“ и попрскао је сумпорном киселином. Овога пута срећу није донела случајност, већ увежбаност. Чувари су реаговали готово истог тренутка, а рестауратори су одмах испрали површину великом количином воде. Пошто је преко бојеног слоја и даље постојао заштитни лак, киселина није стигла да продре до Рембрантове боје. И овај напад завршио се без трајних последица.
Оно што ову причу чини још необичнијом јесте чињеница да нападачи нису имали ништа заједничко. Нису припадали истој организацији, нису делили исту идеологију, нити су деловали из истих мотива.
Историчари уметности већ деценијама указују на образац који се понавља широм света: најпознатија уметничка дела најчешће постају мете управо зато што су најпознатија. Ко год пожели да његов чин одјекне широм света, зна да ће напад на ремек-дело готово сигурно привући пажњу јавности.
И сама „Ноћна стража“ наставила је да пише историју. Од 2019. године налази се у стакленој комори унутар музеја, где посетиоци могу да посматрају најобимније истраживање и рестаурацију у њеној историји. Стручњаци користе ултрависокорезолуционе фотографије, рендгенске снимке, ласере и вештачку интелигенцију како би што боље разумели начин на који је Рембрант радио пре скоро четири века. Слика је тако постала не само музејски експонат, већ и научна лабораторија.
На крају остаје необичан биланс. Једно ремек-дело добило је име које не одговара ономе што приказује. Преживело је нож, дубоке посекотине и сумпорну киселину. Свако ново поколење покушавало је да га сачува бољим средствима него претходно, док су се они који су желели да га униште смењивали и нестајали. Данас милиони људи сваке године долазе у Амстердам да виде „Ноћну стражу“. И готово нико од њих не зна имена људи који су покушали да је избришу из историје.