Када су се светла у америчким биоскопима угасила и када је публика први пут видела „Метрополис“, гледала је филм који је већ престао да буде онај који је Фриц Ланг снимио. На платну су и даље били огромни небодери, мостови на више нивоа, машине које гутају људе и један од најупечатљивијих робота у историји кинематографије, али испод тог спектакла недостајао је велики део приче који је свему давао смисао. Иронија није била у томе што је филм био несхваћен, већ што публика није ни имала прилику да види дело које је његов аутор довршио.
Премијера „Метрополиса“ одржана је у Берлину 10. јануара 1927. године. До тада је то био најскупљи филм икада снимљен у Немачкој. Продукција је трајала више од годину дана, ангажоване су десетине хиљада статиста, грађени су сложени модели футуристичког града, а сниматељи су користили технике које ће деценијама касније постати стандард филмских специјалних ефеката. Ланг је замислио причу о граду подељеном на два света: на површини живе богати и моћни, док дубоко испод њих радници одржавају огромне машине које омогућавају да читав систем функционише. Била је то истовремено научна фантастика, политичка алегорија, религијска симболика и прича о технологији која прети да потчини човека.
Немачка критика није била једнодушна. Док су једни били одушевљени визуелном раскоши, други су замерали претенциозност и дужину филма. Студио УФА, који је у продукцију уложио огроман новац, није био задовољан комерцијалним резултатима. Већ после првих пројекција постало је јасно да ће филм морати да буде скраћен ако жели успешну међународну дистрибуцију. Управо ту почиње прича која ће обележити наредних осамдесет година његове историје.
Када су права за америчко приказивање доспела у руке компаније Парамаунт и њених партнера, одлучено је да филм мора бити темељно прилагођен тамошњој публици. За тај посао ангажован је амерички драматург Ченинг Полок. Његов задатак није био да само скрати предугачак филм, већ да га учини једноставнијим, бржим и, пре свега, разумљивијим гледаоцима за које се веровало да неће имати стрпљења за сложену симболику и спор ритам немачког експресионизма.
Полок је приступио послу као да уређује роман, а не филм. Избачено је приближно четвртина оригиналног материјала. Нестале су читаве сцене које су објашњавале односе међу ликовима, уклоњени су поједини заплети, измењени међунаслови, а социјални и политички нагласци ублажени су како би прича деловала мање провокативно. Поједини мотиви који су повезивали почетак и крај филма једноставно су ишчезли. Ликови су се одједном појављивали са знањем које никада нису стекли, доносили одлуке чији разлози више нису постојали, а поједини догађаји губили су сваки узрочно-последични смисао.
Последица није била само краћи филм. Последица је била да је логика саме приче почела да се распада. Публика је и даље гледала једне од најимпресивнијих кадрова немог филма, али је све теже могла да разуме зашто се било шта од тога дешава. Критичари су зато често долазили до истог закључка: визуелно ремек-дело, наративно збуњујуће. Та оцена ће се годинама понављати у филмској литератури, иако није описивала Лангов филм, већ његову скраћену америчку редакцију.
У томе лежи један од најнеобичнијих парадокса историје кинематографије. Огроман број људи био је уверен да зна како изгледа „Метрополис“, а у стварности је познавао само верзију насталу после туђих интервенција. Деценијама су се писале критике, универзитетске студије и историје филма на основу дела које није било потпуно. Многи изгубљени сегменти сматрани су заувек несталим, а чак су и историчари прихватили да је оригинална верзија неповратно изгубљена.
Тек почетком двадесет првог века догодио се преокрет који је личио на археолошко откриће. У музејским архивама у Буенос Ајресу пронађена је копија која је садржала велики број сцена за које се веровало да више не постоје. Иако оштећен, тај материјал омогућио је да се 2010. године прикаже најпотпунија реконструкција „Метрополиса“ до тада. Одједном су многе сцене које су генерацијама деловале нелогично поново добиле своје место, споредни ликови постали су важни, а мотиви који су изгледали недовршено поново су се повезали у целину.
Испоставило се да проблем није био у томе што је Фриц Ланг снимио неразумљив филм. Проблем је био што је свет скоро читав век процењивао његово дело на основу верзије која је настала после комерцијалног прекрајања. Једно од најзначајнијих остварења светске кинематографије постало је класик захваљујући филму који, у најважнијим деловима, није био онај који је његов аутор намеравао да покаже публици. Тек када су изгубљени кадрови поново пронађени, историја је добила прилику да упозна „Метрополис“ онако како је требало да га види још 1927. године.