Најважнији симбол једне државе није настао у парламенту, нити после свечане победе, већ на непријатељском броду, усред бомбардовања. И први пут је отпеван на мелодију земље против које се управо води рат! Звучи као историјска анегдота која је временом улепшана, али готово сваки њен део може да се провери у архивима.
Септембар је 1814. године. Рат између Велике Британије и Сједињених Држава траје већ две године, а Британци имају разлога за самопоуздање. Само неколико недеља раније ушли су у Вашингтон и запалили Белу кућу, зграду Конгреса и већину јавних здања. Следећи циљ био је Балтимор – најважнија америчка лука на Чесапику и град који је британској морнарици задавао озбиљне проблеме. Док год је Балтимор остао у америчким рукама, рат није могао бити окончан онако како је Лондон желео.
На улазу у луку налазила се тврђава Форт Макхенри. Није била највећа, ни најмодернија, али је држала кључ читавог града. Британска флота могла је да прође само ако најпре ућутка њене топове.
Фото: Википедија
У то време, Френсис Скот Ки није био војник. Није носио униформу, нити је командовао било ким. Био је адвокат, познат по томе што је прихватао и политички осетљиве случајеве. Заједно са америчким преговарачем Џоном Стјуартом Скинером дошао је на британски адмиралски брод како би издејствовао ослобађање једног америчког лекара, Вилијама Бинса. Преговори су успели. Британци су пристали да га пусте.
Тада онда се догодило нешто што нико није планирао.
Пошто су током разговора Ки и Скинер чули детаље предстојећег напада на Балтимор, британски официри донели су одлуку да их не пусте назад. Нису били ухапшени, нису били заробљеници у класичном смислу, али нису смели да напусте брод док операција не буде завршена.
Тако је човек који ће написати америчку химну читаву битку провео као невољни сведок на британској страни.
У зору 13. септембра почело је бомбардовање. Наредних двадесет пет сати британски ратни бродови засипали су Форт Макхенри гранатама, минобацачким пројектилима и новим оружјем које је већ само по себи остављало снажан утисак – Конгревовим ракетама. Биле су далеко непрецизније од артиљерије, али су остављале дугачак светлећи траг и производиле застрашујућу буку. Управо ће њихов црвени пламен касније ући у стихове који ће постати познати милионима људи.
Ипак, иза спектакуларне ватрометске слике крила се војна немоћ. Британски бродови нису смели да приђу ближе јер би ушли у домет америчких топова. Зато су гађали са безбедне удаљености. Испаљено је на хиљаде пројектила, али је тврђава остала употребљива, а њени топови нису ућуткани. После читавог дана и ноћи ватре, британска команда морала је да прихвати да план не успева. Ки, међутим, то није могао да зна.
Са палубе брода видео је само облаке дима, кратке бљескове експлозија и силуете које су нестајале у киши. Када је свануло, покушавао је да разазна један једини детаљ. Није тражио покрете војске, нити положај бродова. Гледао је врх јарбола.
Тамо где се још увек вијорила америчка застава.
Постоји још једна занимљивост која се ретко помиње. Застава коју је Ки угледао ујутру није била иста она коју је већину ноћи посматрао. Током невремена изнад тврђаве била је подигнута мања, такозвана олујна застава, отпорнија на јак ветар и кишу. Тек када је напад престао, војници су подигли огромну гарнизонску заставу, широку скоро девет, а дугачку више од дванаест метара. Командант тврђаве је још раније наручио да буде толико велика да је непријатељ може видети са велике удаљености. Управо је та одлука, донета месецима пре битке, створила призор који ће ући у историју.
Под снажним утиском онога што је видео, Ки је почео да пише песму под насловом „Одбрана Форт Макхенрија“. Није имао намеру да ствара националну химну. Желео је да опише један догађај који је управо преживео.
Текст није написао за нову мелодију. Одмах га је уклопио у већ постојећу песму коју је добро познавао. Та мелодија настала је у Лондону, неколико деценија раније, као свечана песма једног музичког клуба под називом Анакреонтско друштво. Чланови тог клуба били су британски господа, љубитељи музике и добрих вечера. Нико од њих није могао ни да наслути да ће композиција коју су певали у свечаној сали једног дана постати музичка основа химне државе са којом ће њихова земља ратовати.
Песма се после Балтимора муњевито проширила Америком. Штампана је у новинама, певана на јавним скуповима и војним свечаностима, али деценијама није имала посебан државни статус. Многи су сматрали да је превише тешка за певање јер обухвата чак деветнаест тонова, што је далеко више него код већине националних химни. Други су предлагали неке мирније и једноставније патриотске песме. Расправа је трајала више од једног века.
Тек 1931. године, пуних сто седамнаест година после битке за Балтимор, Конгрес је „Барјак искићен звездама“ прогласио званичном химном Сједињених Америчких Држава.
Када се све сабере, остаје необична слика. Најпознатија америчка песма није настала у тренутку тријумфа, већ током неизвесности. Написао ју је човек који је битку посматрао са британског брода. Славила је отпор британском нападу, а певала се на британску мелодију. Понекад историја направи спојеве које ни најмаштовитији романописац не би смео да измисли, јер би звучали сувише невероватно да би били истинити.