Историја памти генерале, владаре и револуционаре. Понекад упамти и понеког учитеља. Ретко, међутим, постави питање које би можда требало да претходи свим осталима: шта мора да се догоди да човек чији је позив да учи децу једног дана одложи креду и узме пушку?
У предратној Југославији, нарочито у мањим местима, учитељ је био много више од човека који држи наставу. Често је припадао малобројним писменим људима у селу. Писао је молбе онима који нису знали да пишу, читао писма, помагао око службених докумената, оснивао библиотеке и организовао приредбе. Познавао је породице својих ученика и често био човек коме су се мештани обраћали када нису знали коме другом.
Такав положај носио је и одговорност. Од учитеља се очекивало да не преноси само знање, већ и да својим понашањем показује шта значи бити образован и одговоран човек. Онда је дошло време у којем више није било довољно само бити учитељ.
Међу онима чији је живот из учионице кренуо другим путем био је и Жарко Зрењанин. Пре него што је постао један од најпознатијих комунистичких руководилаца у Војводини и касније народни херој, радио је као учитељ. Учитељски позив остао је толико снажно везан за њега да је надимак „Уча“, који је понео још у младости, преживео и све касније политичке титуле и функције.
О његовим ученицима и часовима знамо знатно мање него о његовој политичкој биографији. Историјски извори много су заинтересованији за оно што је радио као револуционар него за човека који је некада стајао пред школском таблом. Управо у томе има нечег необичног: када човек постане историјска личност, његов претходни, обични живот често нестане из приче.
Други учитељ остао је упамћен по потпуно другачијем крају. Милоје Павловић био је директор Крагујевачке гимназије. У октобру 1941. године нашао се међу ученицима и професорима које су немачке окупационе снаге одвеле на стрељање у Шумарицама.
За њега се везује реченица: „Пуцајте, ја и сада држим час.“ Тешко је замислити снажнију слику за човека који је читавог живота стајао пред ученицима. Последњи час није се одржао у учионици, пред школском таблом и клупама. Његова учионица тог дана постала је место погубљења, а ученици који су били уз њега нису били публика већ жртве истог насиља.
Ту се две приче раздвајају. Један учитељ је од школске табле стигао до оружаног отпора. Други је остао учитељ до последњег тренутка. Један је преживео ратну причу као револуционарни симбол, други као професор који је страдао са својим ученицима.
Није тешко после свега направити јасну поделу: један је изабрао борбу, други жртву. Стварност је била много сложенија. Људи нису бирали у истим околностима, нити су имали исте могућности. Неко је имао прилику да оде у шуму, неко да остане у школи, неко да се склони, а неко је већ следећег јутра био ухапшен. Зато херојство није увек питање једне велике одлуке. Понекад је то низ малих избора које човек прави све док му више не остане ниједан добар избор.
Већина учитеља који су живели кроз рат није постала ни народни херој ни историјска легенда. Њихова имена остала су у школским летописима, породичним причама и сећањима неколико генерација ученика. Неки су наставили да предају. Неки су се прикључили покретима отпора. Неки су страдали. Неки су после рата поново отворили школска врата и наставили тамо где су једном били прекинути. Њихове приче данас делују различито, али су све почињале на истом месту: у учионици.
Можда је управо ту највећи парадокс. Учитељ који узме пушку не престаје нужно да буде учитељ. Као што ни учитељ који остане без пушке не престаје нужно да буде херој. Човеков позив није увек одређен предметом који држи у руци. Понекад се види тек онда када му околности одузму могућност да ради оно за шта се припремао.
Не знамо шта су сви ти људи говорили својим ученицима последњег дана када су стајали пред таблом. Не знамо које су речи понели са собом када су изашли из учионице. Знамо само да су неки часови морали да се наставе далеко од школе. И да су неке од најтежих лекција написане без креде.