Велика расправа о Марсовим каналима

Угледни астрономи били су уверени да су видели вештачке канале на Марсу и озбиљно расправљали о цивилизацији која се бори против суше. Испоставило се да су многи, заправо, гледали оптичке варке

Понекад је довољна једна лоше преведена реч, неколико мутних мрља у окулару телескопа и велика количина људске маште да читав научни свет деценијама озбиљно расправља о нечему што не постоји. Крајем XIX века угледни астрономи, професори и писци нису се препирали око тога да ли на Марсу има живота. За многе од њих то је већ било готово решено питање. Прави проблем био је: како су Марсовци организовали систем за наводњавање?

Све је почело 5. септембара 1877.  дана када је Марс био у веома повољној опозицији и изузетно близу Земљи, што је омогућило најбоља посматрања те године. Управо током тог периода Скијапарели је направио запажања која су касније прославила „канале“.  Уочио је тамне линије на површини и назвао их „canali“. На италијанском, та реч је значила нешто попут канала или природних пролаза. Међутим, на енглеском је преведена као „canals“, што је одмах звучало много узбудљивије. Јер канале граде интелигентна бића.

Од тог тренутка машта је преузела команду.

Највећи ентузијаста био је амерички астроном Персивал Лоуел, богаташ који је био толико одушевљен Марсом да је у Аризони изградио читаву опсерваторију посвећену проучавању Црвене планете. Ноћ за ноћи седео је за телескопом и цртао мреже правилних линија које су, по његовом мишљењу, представљале гигантске канале. Није се радило о обичним каналима. Лоуел је замишљао цивилизацију која живи на умирућој планети, чије су се поларне капе топиле, а становници очајнички спроводили воду до сушних подручја.

Укратко, Марсовци су били нешто попут космичких водопривредника.

Књиге, предавања и новински чланци ширили су ову идеју по целом свету. Озбиљни научници расправљали су о марсовској инфраструктури са истом озбиљношћу којом се данас расправља о климатским променама. Неки су чак уочавали двоструке канале, што је значило да су, ако већ постоје Марсовци, вероватно веома педантни инжењери.

Проблем је био у томе што многи други астрономи нису видели ништа слично.

Једни су тврдили да су канали очигледни. Други су кроз исте телескопе видели само нејасне мрље. Испоставило се да људски мозак има једну необичну навику: када посматра нејасне облике, воли да их повезује у правилне линије. Баш као што у облацима видимо змајеве, лица и мачке, тако су астрономи у зрнастим сликама Марса видели геометрију.

Што је била помало незгодна околност за науку о планетама.

Идеја о марсовским каналима постала је толико популарна да је инспирисала писце научне фантастике. Херберт Џорџ Велс је написао „Рат светова“, а јавност је готово прихватила постојање интелигентних комшија као нешто што само чека коначну потврду. Да је неко почетком XX века објавио да је Марс насељен, вероватно би добио мање изненађених погледа него човек који би тврдио супротно. А онда су телескопи постали бољи.

Како су инструменти напредовали, мистериозни канали почели су да нестају. Испоставило се да су се наводне праве линије распадале у неправилне тамне површине. Касније су сонде које су посетиле Марс коначно ставиле тачку на читаву причу. Нигде није било грандиозних канала, нити трагова цивилизације која се херојски бори против суше.

Испоставило се да су деценије научних расправа, предавања и књига у великој мери настале захваљујући комбинацији оптичких варки, ограничених инструмената и једне несрећно преведене речи. Људи не гледају свет само очима. Гледају га и кроз своје наде, страхове и машту. Ипак, када је реч о Марсу, крај XIX века очајнички је желео да не буде сам у свемиру, па су и најпаметнији људи свог времена понекад видели оно што су желели да виде. Историја науке нас зато непрестано подсећа на једну незгодну истину: понекад није довољно имати добар телескоп. Потребно је и мало сумње у сопствене очи.