Немачки официр Вилхелм фон Вид прихватио је титулу кнеза Албаније након што су га велике силе наговориле да уједини земљу. Када је стигао тамо, схватио је да нема војску, нема новац, а да његови „поданици” углавном пуцају једни на друге из разоноде. Владао је тачно шест месеци, углавном седећи у својој вили док су се око њега смењивале побуне које није ни разумео.
Мало је људи у историји који су прихватили круну, а затим готово одмах схватили да су добили нешто што нико други није желео. Вилхелм фон Вид, пруски официр и немачки племић са беспрекорним манирима, пристојним педигреом и прилично мирним животом, једног дана је сазнао да би могао постати владар земље коју никада није посетио, чији језик није говорио и чије су се политичке прилике европским дипломатама чиниле разумљивим отприлике колико и временска прогноза на Марсу.
На папиру је све изгледало сјајно. У стварности, то је било као да некоме поклоните брод, а заборавите да му кажете да нема ни посаду, ни карту, ни море.
Након Балканских ратова, велике силе су желеле стабилну и независну Албанију. Проблем је био у томе што су све желеле стабилност, али нико није био нарочито расположен да се лично бави њеним стварањем. Тако је избор пао на Вилхелма фон Вида, човека који је имао управо ону особину коју дипломате највише воле код владара – није имао локалне непријатеље. Нажалост, није имао ни локалне пријатеље. Али то је изгледало као ситница коју ће будућност већ некако решити.
Када је стигао у Драч, дочекао га је народ са заставама, војне почасти и ентузијазам који је уливао наду. Његова супруга Софија, отмена немачка принцеза, покушавала је да нову резиденцију претвори у европски двор, док је сам Вилхелм веровао да ће стрпљењем и добром вољом постепено изградити модерну државу. Само што је Албанија имала своје идеје. Поједине области признавале су власт кнеза, друге су признавале локалне старешине, а треће су признавале искључиво пушке својих комшија. Док су европски новинари писали о младој држави, у позадини су се смењивали устанци, завере и побуне брже него што је двор успевао да штампа саопштења.
Мало позната занимљивост говори да је Вилхелм у почетку искрено покушавао да разуме земљу којом је владао. Примао је делегације поглавица у раскошним народним ношњама, слушао њихове жалбе и настојао да буде посредник. Проблем је био у томе што су многи од тих људи међусобно били у крвној завади, а оно што је један називао правдом, други је сматрао личном увредом. Несрећни кнез се понекад налазио у ситуацији да му једни траже оружје, други новац, а трећи да хитно пресуди у спору старом неколико генерација. За човека навиклог на пруску дисциплину, то је морало изгледати као покушај да се оркестар води усред олује.
Највећа иронија лежала је у томе што је Вилхелм био кнез без праве војске. Међународна жандармерија, коју су углавном чинили холандски официри, покушавала је да одржи ред, али је њихова ситуација понекад личила на позоришну представу у којој сви глумци имају различите сценарије. Један холандски официр касније је приметио да је било лакше разумети војне карте него локалну политику. У међувремену, избио је Први светски рат и велике силе, које су до јуче биле толико заинтересоване за судбину Албаније, одједном су добиле много преча посла.
Док су се побуне приближавале Драчу, а топовска паљба повремено допирала до резиденције, Вилхелм и Софија наставили су да се понашају са готово дирљивом достојанственошћу. Говорило се да је кнегиња инсистирала да се ручак служи по свим правилима дворског протокола чак и онда када су вести о новим нередима стизале из часа у час. Историчари ће касније приметити да је читав двор понекад подсећао на путнике са „Титаника“ који су одлучили да се пристојно обуку за вечеру док се брод већ опасно нагиње.
После свега неколико месеци, Вилхелм је напустио Албанију. Формално никада није абдицирао и до краја живота је себе сматрао албанским кнезом. Кнез Вилхелм је по избијању Првог светског рата напустио Албанију 3. септембра 1914. и отишао у Немачку где се придружио Немачкој армији и служио на Источном фронту. Никада касније није истакао свој захтев да му се врати место на албанском трону.
То је вероватно један од ретких случајева у историји да је човек задржао титулу над државом којом више није владао, верујући да ће се једног дана вратити. Судбина му, међутим, није пружила ту прилику. Умро је далеко од Балкана, а његових шест месеци на престолу остало је као необичан подсетник на то шта се дешава када дипломате у удобним салонима замисле да се сложени народи могу уредити једнако лако као шаховске фигуре. Јер понекад историја уме да буде сурово духовита. Велике силе су тражиле идеалног владара, пронашле су пристојног, образованог и добронамерног човека, дале му круну и очекивале чудо. А онда су се искрено зачудиле када су откриле да ни најлепша круна на свету не вреди много ако испод ње нема ни времена, ни новца, ни људи који су спремни да слушају онога ко је носи.