Да сте једног пролећног јутра прошли поред куће Конрада Лоренца, вероватно бисте застали. Испред вас корача висок човек у жутим гуменим чизмама. Иза њега, у савршеном реду, гега се поворка тек излежених гушчића. Не беже, не лутају и не траже своју мајку. Они су је већ пронашли. Само што њихова мајка нема кљун, већ шешир, наочаре и пар гумених чизама.
Комшијама је призор био смешан. Науци је променио поглед на свет.
Конрад Лоренц рођен је 1903. године у близини Беча. Још као дечак био је необичан. Док су друга деца сакупљала играчке, он је сакупљао животиње. Родитељи су имали необично много разумевања за његову радозналост, па је породична кућа временом постала право мало царство паса, птица, риба, корњача, па чак и мајмуна. Конрад није само бринуо о њима. Посматрао их је. Сатима. Данима. Годинама.
Није га занимало шта животиње раде.
By Unknown – Neznámý – Soviet administration – I found it on the Internet. Sovětská administrativa – našel jsem na Internetu, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=1838158
Занимало га је зашто то раде. Та дечачка радозналост касније ће га одвести до открића које је ушло у све уџбенике етологије и развојне психологије.
Када се гуше излегне, постоји кратак, осетљив период у коме ће прво покретно биће које угледа прихватити као свог родитеља. Ако је то мајка гуска, пратиће њу. Ако је то човек, пратиће човека. Не зато што се преварио, већ зато што природа у том тренутку не поставља питање ко си, већ ко је био први.
Лоренц то није открио иза лабораторијског стакла. Отишао је међу гушчиће. Оглашавао им се, чучао поред њих, сатима их пратио и покушавао да свет види њиховим очима. Убрзо је постао призор који је обишао свет: човек у жутим гуменим чизмама, а иза њега дисциплинована колона малих гусака убеђених да корачају за својом мајком.
Многи су се смејали тој сцени. Лоренц није. Видео је нешто што су други превидели.
Феномен који је назвао утискивање (imprinting) показао је колико прва искуства могу да обликују понашање животиња. Његов рад касније је снажно утицао и на развојна истраживања у психологији, подсећајући научнике да рани односи остављају дубоке трагове, мада се исти механизми не могу једноставно преносити са животиња на човека.
Иронија је у томе што је човек вековима веровао да само он посматра природу.
Лоренц је показао да природа, ако је довољно стрпљиво посматрамо, почиње да открива и нас саме.
Можда зато његова највећа лекција нема много везе са гускама.
Највећа открића ретко почињу спектакуларно. Понекад почињу тако што један научник обује жуте гумене чизме, прихвати да ће изгледати помало смешно и крене полако, како би га неколико тек излежених гушчића могло стићи. Историја најчешће памти велика открића. Много ређе памти како су она настала. А она понекад настану тек онда када је неко спреман да, макар на тренутак, престане да гледа свет као човек и покуша да га види очима једног малог гушчића.
Лоренц је остао веран и месту и људима који су га обликовали. Оженио је своју другарицу из детињства, Маргарет Гебхард, гинеколошкињу и ћерку локалног баштована. Заједно су добили сина и две ћерке, а живот су провели на породичном имању Лоренцових, недалеко од Беча. У средишту имања налазила се необична необарокна вила, готово бајковитог изгледа, окружена баштама, језерцима и простором у ком су животиње биле свакодневни део живота.
Можда је баш зато било сасвим природно што су се иза човека у жутим гуменим чизмама, уместо пса или мачке, уредно низали гушчићи. За Конрада Лоренца природа никада није била нешто што се посматра кроз прозор. Она је била дом.