Никада није желео да направи најскупљи аутомобил већ најбољи

Постоје људи који у машини виде превозно средство. Постоје и они који у њој виде статус.

Фердинанд Порше видео је проблем који треба решити.

Рођен 3. септембра 1875. године у малом месту Маферсдорфу, у породици лимара, одрастао је окружен металом, алатом и мирисом радионице. Док су друга деца трчала улицама, њега су више занимали механизми него играчке. Није стекао универзитетску диплому, али је врло рано показао оно што ниједна школа не може да научи – способност да у сложеном проблему види једноставно решење.

Као веома млад конструисао је електромотор уграђен директно у точак, а затим и један од првих аутомобила са електричним погоном. Недуго потом направио је и возило које је комбиновало бензински и електрични мотор – претечу данашњих хибрида. Више од једног века касније, свет се диви технологијама које је он истраживао онда када су многи још увек веровали да је будућност паре.

За Поршеа „најбоље“ никада није значило најскупље. Значило је најбоље решен проблем. Машина је морала да буде бржа ако је брзина била потребна, поузданија ако је то био циљ и једноставнија ако је једноставност доносила предност. Савршенство није доживљавао као луксуз, већ као професионалну обавезу.

Управо зато је парадокс његовог живота толико занимљив.

Данас је његово презиме један од најпрепознатљивијих симбола престижа, богатства и успеха. Када неко каже „Порше“, већина не помисли на инжењера, већ на аутомобил који је постао предмет жеље. А човек који је том имену дао значење размишљао је сасвим другачије. Њега није занимало како ће машина изгледати у туђим очима. Занимало га је да ли може да се направи боље.

Историја, међутим, ретко пита своје јунаке како желе да буду упамћени.

Порше је током живота радио на различитим пројектима – од тркачких аутомобила до возила намењених ширем кругу људи. Истовремено, његова каријера остала је нераскидиво повезана са мрачним поглављем нацистичке Немачке. Сарађивао је са режимом, а фабрике повезане с његовим радом користиле су принудну радну снагу током Другог светског рата. Та чињеница не може се прећутати, баш као што се не може ни свести читав његов живот само на њу. Велики технички дар и морална сложеност понекад стоје у истој биографији.

Можда је зато Фердинанд Порше много више од оснивача једног чувеног бренда. Он је пример како изузетна идеја временом престане да припада свом творцу и почне да живи сопствени живот. Инжењер је желео да направи машину коју неће бити могуће направити боље. Свет је од те машине направио симбол.

И ту лежи још један историјски апсурд. Људи данас често купују „Порше-а“ да би показали ко су. А човек по коме носи име читав је живот покушавао да докаже само једно – да је најбоља машина она која не мора ништа да доказује, јер то чини сваким својим пређеним километром.

Дечаци често наследе очев сат, радионицу или презиме. Фери Порше, Фердинандов син,  наследио је нешто много вредније — начин размишљања. Када годинама касније није успео да пронађе спортски аутомобил какав је желео, није се жалио. Није тражио бољег произвођача.

Направио га је сам. Само људи који су одрастали поред инжењера тако решавају проблеме.

Можда је највеће наслеђе Фердинанда Поршеа није био ниједан аутомобил. Био је један ментални образац: ако не постоји оно што ти треба, направи га. Свет је од тог начина размишљања касније створио један од најпознатијих аутомобилских брендова. Али пре него што је постао симбол престижа, „Порше“ је био презиме човека који је веровао да се сваки проблем може решити ако си довољно радознао, упоран и спреман да засучеш рукаве.