Маркиз де Сад и затворски мегафон

Током септембарских масакара у Паризу, озлоглашени маркиз, затворен због својих декадентних и сулудих испада, користио је импровизовану цев кроз прозор ћелије Бастиље као мегафон. Својим уметничким параболама и вриштањем како стражари убијају затворенике, лично је подстакао бес руље и убрзао револуционарни хаос, иако је само хтео да напреви лични шоу јер му је било досадно.

Када се револуционарни бес једног народа споји са патолошком досадом затвореног аристократе, историја добија представу какву ни најлуђи сатиричари не би могли да измишљају. У прасковек пада старог режима, док су улице Париза почеле да се натапају крвљу у ономе што ће остати упамћено као Септембарски масакри, иза дебелих зидина озлоглашене тврђаве збивао се перформанс чистог лудила. Маркиз де Сад, човек чије је презиме постало синоним за најмрачније људске нагоне, седео је у својој ћелији окружен луксузним намештајем, таписеријама и стотинама књига које је успео да прокријумчари, патећи од једне једине ствари коју никако није могао да поднесе – потпуног одсуства драме. Његов его, навикАО на сталну пажњу и скандале, захтевао је позорницу, а како му је цео свет био сужен на четири зида, одлучио је да од саме тврђаве направи свој лични театар апсурда.

Пронашавши дугу, металну цев која је служила за одвод отпадних вода, Маркиз је дошао на генијално сулуду идеју да је искористи као акустично оружје.

Сваког дана, он би гурнуо ову импровизовану трубу кроз узани прозор своје ћелије који је гледао директно на прометну револуционарну улицу и почео да урла из свег гласа, глумећи жртву незамисливог терора.

Са манијакалним жаром у гласу, Де Сад је хистерично преносио лажне вести маси која је пролазила испод зидина, вриштећи како управник затвора и стражари управо у том тренутку кољу затворенике, малтретирају недужне и спремају покољ грађана Париза. Његови уметнички описи, зачињени филозофским параболама о слободи и уживању у насиљу, одзвањали су тргом попут гласа самог демона револуције.

Резултат је био потпуни, неконтролисани хаос.

Окупљена руља, већ доведена до ивице лудила глађу и паранојом од контрареволуције, упијала је сваку реч која је долазила из мистериозне цеви на Бастиљи. Бес грађана је експлодирао: улични покрети су се радикализовали, унутрашња стража затвора се нашла под опсадом преплашених и наоружаних Парижана, а револуционарни точкови су убрзали свој крвави ход према неизбежном рушењу тврђаве. Оно што нико на улици није знао јесте да иза те цеви не стоји никакав мученик нити политички визионар, већ цинични племић који се у полумраку своје собе слатко кикотао, задовољно трљајући руке јер је успео да натера хиљаде људи да плешу како он свира, само да би себи прекратио дуге летње поподневе.

Управник Бастиље, потпуно очајан због штете коју му овај затворски забављач наноси јавном реду, на крају је донео радикалну одлуку и пребацио Де Сада у душевну болницу Шарантон, прогласивши га неурачунљивим због стварања немира.

Иронија је, међутим, остала заувек запечаћена у историји; свега неколико дана након његовог премештаја, бесна руља коју је он лично распирио својим затворским мегафоном коначно је срушила Бастиљу до темеља, тражећи између осталог и „хероја из цеви”. Тако је човек који је само хтео мало забаве покренуо лавину која је збрисала вековни симбол краљевске моћи, показујући нам да у позоришту историје највеће револуције понекад започињу из најобичнијег каприца једног доконог ума.