Када су у позно лето поменуте године француски бирократе у Паризу уредно завели и оверили један нови технички патент, нико од присутних није могао ни да наслути да у рукама држи улазницу за рађање седме уметности. Тог 26. августа 1891. године, Луј Ле Пренс – човек кога ће историја касније готово потпуно избрисати из сећања у корист извиканије браће Лимијер – званично је заштитио свој проналазач за камеру са једним објективом, уређај који је неколико година пре свих осталих успео да ухвати покрет на целулоидној траци.
Уместо да постане слављен као отац кинематографије, Ле Пренс је успео да изведе најбизарнији маневар у историји науке – да неколико недеља пре велике светске премијере у Њујорку уђе у воз и једноставно испари са лица Земље, остављајући за собом празан купе и безброј теорија завере.
Луј Ле Пренс је био уметник и инжењер чији је психолошки профил био савршена мешавина визионарског заноса и параноичне тајновитости. Док су Едисон у Америци и браћа Лимијер у Француској помпезно најављивали своје изуме и користили моћну штампу за грађење сопственог култа, Ле Пренс је радио у мраку своје лабораторије у Лидсу, опседнут страхом да ће му конкуренција украсти идеју.
Његов тријумф се догодио када је снимио неколико секунди своје породице како шета вртом, што је заправо први покретни филм у историји човечанства. Са патентним писмом у џепу и спремним конотацијама за прекоокеанску изложбу, овај проналазач је коначно поверовао да је цео свет његов. Сујета га је натерала да се пре пута у Америку врати у Француску како би обишао брата и поносно му показао нацрте машине, не знајући да тиме купује карту у једном правцу за воз који никада неће стићи на одредиште.
Оно што се догодило након што се 16. септембра укрцао на воз за Париз представља врхунски логички апсурд који је деценијама излуђивао француску полицију. Када је композиција стигла на крајњу станицу, Ле Пренса није било у возу. Његов пртљаг је нестао, прозори су били затворени изнутра, а ниједан путник из суседних купеа није приметио ништа необично нити чуо било какав сукоб током читавог путовања. Човек висок скоро два метра, који је у џепу носио будућност глобалне забаве, де материјализовао се у покретном челичном кавезу.
Француски детективи, суочени са сопственом немоћи и притиском јавности, брзо су подигли руке од случаја, задовољивши се званичном, потпуно климавом белешком да је проналазач вероватно одлучио да изврши самоубиство скоком у реку због наводних дугова, иако је његов брат тврдио да је Луј био на врхунцу финансијског и емотивног здравља.
Мање је познат и прилично језив детаљ који ову биографску енигму повезује са суровим ратом елити за патенте који се у то време водио преко Океана. Ле Пренсова супруга, Лизи, провела је остатак свог живота отворено оптужујући чувеног Томаса Едисона да стоји иза отмице или убиства њеног мужа, како би елиминисао највећег конкурента из трке за филмски монопол.
Апсурд је постао потпун када је Едисон касније на америчком суду покушао да присвоји све заслуге за изум биоскопа, а Ле Пренсов старији син алберт, који је изашао пред судије да сведочи у корист свог покојног оца и приложи нацрте од 26. августа, пронађен мртав у Њујорку само две године касније, под једнако неразјашњеним околностима. Чинило се да свако ко покуша да врати име овог проналазача у фокус камере, нагло бива изрезан из филмске траке живота.
Човек који је буквално измислио начин да ухвати време и спречи људске ликове од заборава, сам је завршио као највећа нерешена мистерија деветнаестог века. Свет данас слави Лимијере и холивудске пионире, док Луј Ле Пренс остаје тек фуснота, неми сведок да у трци за бесмртност није довољно бити први или најпаметнији.