У време када су сателитске мапе детаљно оголиле сваки педаљ планете и када се готово сваки планински врх може изнајмити за неколико хиљада долара, на мапи Бенгалског залива постоји једна зелена тачка која представља потпуни шамар модерној глобализацији.
Острво Северни Сентинел, званично под управом Индије, на први поглед изгледа као још један у низу тропских рајева са разгледнице, окружен тиркизним морем и густом, непроходном џунглом. Међутим, оно што ово место чини апсолутним феноменом и позорницом геополитичког парадокса јесте чињеница да је оно дом последње потпуно неконтактиране заједнице на свету. Сентинелци су народ који је донео радикално јасну одлуку о својој спољној политици: сваки покушај уласка на њихову територију биће дочекан кишом смртоносних стрела и копаља. Овај мали простор тако је постао једина територија на Земљи на којој не важе међународни закони, валуте ни пасоши, а где је суверенитет заштићен искључиво каменим добом и застрашујућом одлучношћу његових становника.
Права природа ове заједнице и њихов психолошки профил колективног отпора остали су потпуна енигма за модерну антропологију, што је изазвало огромну фрустрацију и сујету међу научницима који су деценијама навикли да имају одговор на свако питање.
Сентинелци живе у потпуној изолацији већ неколико десетина хиљада година, преживевши све велике импирије, светске ратове и технолошке револуције као да се налазе у другој димензији. Када је индијска влада током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века покушала да успостави пријатељски контакт, остављајући на плажи дарове у виду кокосових ораха, живих свиња и пластичних канти, одговор острвљана био је дубоко ироничан. Они су кокосове орахе појели јер их на острву нема, али су свиње убили и закопали у песак, док су црвене пластичне канте прихватили са одушевљењем, игноришући зелене – показујући тиме да имају сопствене естетске критеријуме који немају никакве везе са намерама истраживача.
Највећи и најтрагичнији тријумф ове апсурдне изолације одиграо се када је једна сасвим земаљска несрећа бацила светло на Сентинелце као на сурове бирократе сопствене границе.
У августу 1981. године, теретни брод Примроуз се услед олује насукао на гребен који окружује острво. Када су чланови посаде, углавном цивили, неколико дана касније погледали кроз двоглед према плажи, уочили су на десетине наоружаних људи који су убрзо почели да граде импровизоване чамце како би извршили инвазију на насукани гвоздени брод. Замислите тај филмски надреални призор: савремени трговачки брод, опремљен радио-везом и модерним уређајима, под опсадом људи који први пут у животу виде челик. Капетан је панично послао С.О.С. поруку у којој је тражио хитно слање оружја за посаду како би се одбранили од „људи са луковима и стрелама”, а спасавање хеликоптером изведено је у последњем тренутку, док су стреле већ ударале о метални труп брода.
Мање је познат, а психолошки готово застрашујући детаљ који се одиграо након катастрофалног цунамија 2004. године, који је погодио читав Индијски океан. Када је индијска обалска стража послала хеликоптер како би утврдила да ли је ова изолована заједница уопште преживела налете гигантских таласа и да ли им је потребна хуманитарна помоћ, наишла је на непогрешив одговор. Из густог растиња изрњао је један једини сентинелски ратник који је, стојећи на песку, подигао свој лук и одапео стрелу директно према летелици. Та слика – суочавање једног човека из каменог доба који пркоси модерној технологији у тренутку када му је читав свет урушен – постала је врхунски споменик људском поносу и одбијању сваке врсте спољног утицаја.
Кулминација овог бизарног граничног режима добила је свој најновији елог на суду сујете када је млади амерички мисионар Џон Ален Чау одлучио да је управо он изабран да донесе хришћанство на ово забрањено острво. Упркос јасним законима индијске државе који строго забрањују приближавање острву на мање од пет наутичких миља, Чау је потплатио локалне рибаре да га пребаце до обале. Његов психолошки профил био је типичан за трагичне идеалисте; у свом дневнику је записао како се нада да Сентинел није „последња Сатанина тврђава на Земљи”.
Када је закорачио на плажу, његов ентузијазам је трајао свега неколико минута пре него што су га острвљани усмртили стрелама. Највећи апсурд за индијску полицију уследио је касније: правно је било потпуно немогуће покренути истрагу о убиству или уапсити починиоце, јер закон једноставно нема приступ тој територији. Случај је затворен, а тело мисионара је остало тамо где је и пало, као део пејзажа који одбија да буде део наше стварности.
Када се повуче црта испод ове зелене енигме у Бенгалском заливу, јасно се види да је Северни Сентинел постао живи споменик једној великој иронији. Човечанство, које је успело да укроти атоме, пошаље сонде изван Сунчевог система и изгради дигитални универзум, присиљено је да капитулира пред групом људи који и даље пале ватру помоћу трења и не знају за постојање точка. Овај прећутни пакт између индијске војске која патролира око острва како би заштитила Сентинелце од наших болести, и самих Сентинелаца који ту исту војску гађају камењем, показује да граница између цивилизације и дивљине није у технологији, већ у одлуци. Људска природа је на овом месту успела да сачува своју најчистију, најсуровију и најрадикалнију форму – остављајући вековима причу о томе како је за потпуну слободу понекад потребно само да имате довољно добар лук, оштре стреле и потпуно одсуство жеље да сазнате шта се налази са друге стране океана.