Неколико дана након што је свет одахнуо јер је најразорнији рат у историји коначно завршен, у једној лабораторији усред пустиње група људи наставила је да ради као да се ништа није догодило. Док су се новине бавиле капитулацијама, парадама и новим политичким поретком, у Лос Аламосу су физичари и даље седели над комадима метала способним да униште читаве градове.
То је била чудна врста радног места. Ако погрешите у банци, изгубите новац. Ако погрешите у војсци, изгубите битку. Ако погрешите у Лос Аламосу 1945. године, понекад изгубите све.
Међу младим научницима налазио се и двадесетчетворогодишњи Хари Даглијан. Био је један од оних даровитих физичара које је рат окупио на Менхетн пројекту, највећем научном подухвату свог времена. Управо су људи попут њега помогли да се атомска бомба из теоријске могућности претвори у стварност. До августа 1945. преживео је године рада под огромним притиском, период када нико није знао да ли ће пројекат успети, нити шта ће се догодити ако успе.
Иронија је почела оног тренутка када је највећа опасност већ изгледала као прошлост.
У једној лабораторији налазило се мало плутонијумско језгро. Није изгледало импресивно. Није сијало, није зујало, није личило на предмет из научне фантастике. Деловало је готово безазлено. Али та кугла садржала је енергију довољну да избрише читав град. Била је намењена за још једну атомску бомбу која, након јапанске капитулације, више никада неће бити употребљена у рату.
Физичари су покушавали да измере колико је језгро близу такозване критичне масе — тренутка када би нуклеарна реакција почела нагло да се умножава. Данас би овакви експерименти били окружени роботима, дебелим заштитним зидовима и строгим процедурама. Тада су научници често стајали тик поред материјала који су проучавали, ослањајући се на сопствено знање, искуство и, како ће се испоставити, добру срећу.
Добра срећа је тог дана узела слободно поподне.
Даглијан је око плутонијумског језгра пажљиво постављао цигле од волфрама. Свака нова цигла враћала је неутроне назад у језгро и приближавала га опасној граници. То је био посао који је захтевао прецизност хирурга и концентрацију човека који зна да једна грешка може променити све.
Онда је једна цигла исклизнула. Тренутак је трајао краће него што је потребно да се прочита ова реченица. Цигла је пала на погрешно место и језгро је ушло у стање критичности. Просторију је испунио плавичасти бљесак. Даглијан је касније описао осећај топлоте који му је прошао кроз тело.
Одмах је схватио шта се догодило. То је можда најстрашнији део читавог догађаја: није било неизвесности. Није морао да чека резултате анализа. Као физичар је знао тачно шта је управо примио.
Успео је да уклони циглу и заустави реакцију, али штета је већ била учињена.
Наредних дана његово тело почело је да губи битку коју није могло да добије. Радијација је нападала организам изнутра, а лекари су могли углавном да посматрају. Медицина тог времена није имала одговор за овакву врсту повреде. Човек који је учествовао у стварању најнапредније технологије на свету лечен је средствима која су изгледала беспомоћно пред оним што се дешавало у његовим ћелијама.
После двадесет пет дана је умро. Ту би се ова епизода могла завршити као још једна трагична несрећа, али историја је имала додатак достојан свог чудног смисла за иронију.
Плутонијумско језгро добило је међу научницима надимак „Демонско језгро“. Није то био службени назив, већ мрачни лабораторијски хумор људи који су свакодневно радили са опасностима које су ретко ко могао да разуме.
Само девет месеци након Даглијанове смрти, другој групи физичара догодила се још једна несрећа са истим језгром. И тај научник, Луис Слотин, примио је смртоносну дозу зрачења и умро после неколико дана.
Тек након друге смрти неко је коначно поставио очигледно питање: можда није најбоља идеја да људи голим рукама изводе овакве експерименте. Наука се често представља као марш човечанства ка напретку, као уредна поворка открића која нас води у бољу будућност. Стварност је далеко мање уредна. Понекад напредак настаје захваљујући генијалности. Понекад захваљујући упорности. А понекад оставља за собом људе који су први схватили колико су се опасно приближили граници између знања и катастрофе.
Хари Даглијан није страдао у рату. Није погинуо на бојишту. Није га убила непријатељска војска. Убио га је предмет који је помагао да разуме боље од готово било кога на свету. И можда се баш у томе крије највећа иронија читавог догађаја: људска врста је успела да откључа тајне атома пре него што је у потпуности научила колико опрезна мора бити када то учини.