Данас је готово немогуће замислити свет у којем Мона Лиза није ултимативна икона поп-културе. Њен загонетни осмех краси све, од разгледница до мајица, а испред њеног заштитног стакла у Лувру свакодневно се гурају хиљаде људи. Међутим, већим делом своје историје, ова слика је била „само још један ренесансни портрет”. Да није било једног смелог и помало бизарног скандала из 1911. године, Да Винчијева Дама би вероватно и данас мирно почивала у сенци много већих и тада цењенијих ремек-дела.
Тог кобног понедељка, 21. августа 1911. године, Лувр је био затворен за посетиоце због чишћења.
Нико није приметио ништа сумњиво све до следећег дана, када је један сликар дошао да скицира Мона Лизу и затекао четири празне куке на зиду.
Обезбеђење је прво мислило да је слика однета на фотографисање за каталог, али када је истина испливала на видело, настала је паника. Вест о крађи одјекнула је планетом јаче од било ког ратног извештаја. Француска је била у националној жалости, границе су затворене, а полиција је претресала чак и бродове који су кретали за Америку.
Оно што се десило након крађе је прави социолошки феномен. Људи који никада у животу нису крочили у музеј, одједном су хрлили у Лувр само да би видели – празан простор на зиду.
Мона Лиза је преко ноћи постала прва „медијска звезда” међу сликама. Новине су данима објављивале њен портрет, теоретичари завере су кривили богате америчке колекционаре, а полиција је чак привела на испитивање тада младог Пабла Пикаса. Слика је од уметничког дела постала симбол националног поноса и мистерија коју је цео свет желео да реши.
Након две године потраге, испоставило се да је „велики уметнички геније” иза крађе заправо био Винћенцо Перуђа, помоћни радник у Лувру. Он је једноставно ушао у музеј, сачекао да остане сам, скинуо слику са зида, сакрио је под свој бели раднички мантил и изашао кроз предња врата.
Перуђа је слику држао у свом стану у Паризу, на дну сандука, буквално испод носа полицији која га је чак једном и испитала. Његов мотив? Тврдио је да је желео да врати слику кући у Италију, верујући да су је Наполеонови војници украли, иако је Да Винчи лично донео слику у Француску вековима раније.
Када је Перуђа покушао да прода слику трговцу уметнинама у Фиренци, коначно је ухваћен. Мона Лиза је пре повратка у Париз обишла целу Италију, где су је дочекале масе као да је у питању жива легенда.
Када се коначно вратила у Лувр, више ништа није било исто. Њен статус је зацементиран – више није била само слика, већ светско чудо које је „преживело” отмицу. Тајна њеног осмеха можда јесте у Леонардовом генију, али за њену славу, иронично, најзаслужнији је један италијански молер који је знао како да је изнесе кроз музејска врата.