Ако данас погледате Олимпијске игре, видећете врхунски професионализам, науку у служби спорта, строги антидопинг и милиметарски прорачунате руте. Међутим, 30. августа 1904. године, током Олимпијских игара у Сент Луису, одржан је званични олимпијски маратон који је изгледао као да су га заједно режирали Монти Пајтон и Квентин Тарантино. То није била спортска трка; био је то сурови карневал апсурда који је замало однео неколико живота, а дуж стазе дуге 40 километара одиграле су се надреалне психолошке и физичке драме.
Услови су од самог почетка били паклени. Трка се трчала у четири поподне, на несносних 32 степена Целзијуса и по бруталној влажности ваздуха. Да ствар буде још гора, главни организатор трке, извесни Џејмс Саливан, имао је сулуду научну теорију о „намерној дехидратацији” како би тестирао људску издржљивост. Због тога је такмичарима током целе трке била доступна само једна једина тачка са водом на једанаестом километру. Стаза није била асфалтирана; трчало се по прашњавим сеоским путевима, а аутомобили званичника и новинара који су се кретали испред тркача подизали су густе облаке прашине, гушећи такмичаре који су буквално цепали своја плућа.
Фото: Википедиа
Управо у таквом амбијенту, људска природа је показала своје најбизарније облике, кроз галерију ликова коју је вредело записати:
Феликс Карвахал, поштар са Кубе: На трку је стигао тако што је препешачио пола Америке јер је сав новац прокоцкао у Њу Орлеансу. На старт је изашао у дугим панталонама, кошуљи и тешким уличним ципелама (један брзоплети колега му је маказама одсекао панталоне око колена да би уопште могао да трчи). Током трке, пошто је био прегладан, зауставио се код воћњака и појео неколико трулих јабука. Добио је страшне грчеве у стомаку, због чега је морао да легне поред пута и одспава партију од пола сата — а након што се пробудио, наставио је да трчи и завршио као четврти!
Лен Тауњане, такмичар из Јужне Африке: Човек је трчао потпуно бос и био је на одличном деветом месту све до тренутка када су га са стазе скренули и кроз кукурузиште километрима јурили бесни, дивљи пси луталице. Упркос томе, успео је да им побегне и заврши трку у првих десет.
Фред Лорз, први „победник”: Исцрпљен већ на деветом километру, Лорз је једноставно подигао руку, сео у аутомобил свог тренера и возио се наредних 18 километара машући публици. Када се аутомобил покварио пред самим стадионом, он је хладнокрвно искочио, претрчао преостали део пута и прешао циљну линију као први. Док је примао златну медаљу од ћерке тадашњег председника Рузвелта, неко из публике га је раскринкао. Фред се само насмејао и рекао да је све то била „само једна укусна ратна шала”. Наравно, доживотно је дисквалификован.
„Али апсолутни врхунац медицинског лудила био је званични победник трке, Томас Хикс. Његови тренери су, видевши да ће дехидрирани човек колабирати седам километара пред циљем, одлучили да га ’ослободе’ у затворском стилу — убризгали су му неколико доза чистог стрихнина (који је тада у малим дозама коришћен као стимуланс) и натопили га великом количином француског вискија.“
Последњих неколико километара, Хикс је прешао у стању потпуног лудила. Имао је халуцинације, био је убеђен да је циљ удаљен још стотинама миља, а очи су му биле потпуно стаклене. На крају су га његови тренери буквално донели до циља, држећи га испод пазуха док су му се ноге млитаво померале кроз ваздух симулирајући трчање. Пошто су му ноге формално прешле циљ, проглашен је за олимпијског шампиона. Изгубио је четири килограма током трке, а са стадиона су га изнела четири лекара, док је он једва преживео ноћ у болници.
Ова трка је остала запамћена као најцрња и најсмешнија страница олимпизма – догађај који је показао до којих граница апсурда човек може да оде када је опседнут жељом да тријумфује у име славе.