Почетком XX века човечанство је било опијено идејом да ће ускоро освојити небо. Авион браће Рајт већ је полетео, новине су писале о летачима као о херојима новог доба, а изумитељи широм Европе сањају о машинама које ће човека учинити птицом. У том шареном карневалу амбиција и ентузијазма појавио се и један париски кројач, човек који је био убеђен да ће управо он решити проблем безбедног спуштања из ваздуха. Звао се Франц Рајхелт.
Рођен у Аустроугарској, али настањен у Паризу, Рајхелт је шио елегантне капуте и хаљине за богате муштерије. Међутим, много више од моде занимала га је авијација. Са све већим бројем летелица појавио се и нови проблем: шта ако пилот мора да напусти авион? Падобрани су већ постојали, али су били тешки и непрактични. Рајхелт је био уверен да је пронашао решење – одело које ће се у тренутку опасности раширити и претворити у падобран.
Нацрти су изгледали убедљиво. Бар њему. Током неколико година правио је разне прототипове и бацао их са прозора, кровова и узвишења. Резултати су били, благо речено, непредвидиви. Једном је чак позајмио лутке за пробе, а понекад су му помагали и пријатељи који су посматрали како се његова креација, уместо да плови ваздухом, углавном понаша као веома лош капут.
Али Рајхелт није био човек кога би ситнице попут неуспелих тестова поколебале. Напротив, био је све убеђенији да проблем није у изуму, већ у недовољној висини са које га испробава. Зато је затражио дозволу да изврши тест са Ајфелове куле. Властима је објаснио да ће користити лутку. Дозвола је одобрена.
Јутро 4. фебруара 1912. било је хладно. На првом спрату Ајфелове куле окупили су се новинари, сниматељи и радознали посматрачи. Са собом су понели камере, јер је спектакл обећавао сензацију. Тек када је Рајхелт стигао, свима је постало јасно да лутке нема. Он је био лутка.
Пријатељи су покушавали да га одврате. Један од присутних га је питао да ли је сигуран. Рајхелт се само насмешио и одговорио да ће доказати како његов изум ради савршено. Имао је 33 године, носио је своје падобранско одело тешко око девет килограма и самопоуздање које би могло да покреће мање локомотиве.
Неколико секунди касније стајао је на ивици платформе. А онда је скочио. Падобран се није отворио. За четири секунде све је било готово. Иронија читаве приче лежи у томе што је догађај снимљен камером, па је Рајхелт, противно свим очекивањима, заиста ушао у историју ваздухопловства – али не као човек који је решио проблем, већ као један од најпознатијих примера како се не тестира изум. Још већа иронија је што су се практични падобрани убрзо развили и спасли безброј живота, само не захваљујући његовој креацији.
Тешко је данас не поставити питање како нико није успео да га заустави. Али почетак XX века био је доба у којем су изумитељи често веровали да се велики напредак постиже личном храброшћу. Граница између генијалности и опасног самопоуздања била је много тања него што бисмо волели да признамо.
Франц Рајхелт није био преварант, нити човек који је тражио славу по сваку цену. Био је искрено убеђен да је на прагу великог открића. А историја је пуна људи који су, заслепљени вером у сопствену идеју, кренули у сусрет тријумфу и пронашли нешто сасвим друго. Јер људска природа има једну необичну особину: понекад нас управо оно самопоуздање које је неопходно за велика дела наведе да поверујемо како закони физике важе за све друге. А закони физике, као и историја, умеју да буду сурово равнодушни према ентузијазму.