Када је први примерак кљунара стигао из Аустралије у Лондон, неки од најугледнијих природњака били су уверени да их је неки препредени таксидермиста преварио. Изгледало је као да је неко узео паткин кљун, пришивен га на крзнено тело видре, додао реп дабра и онда све то послао Краљевском друштву уз поруку: „Уживајте.“
Понекад је природа толико маштовита да чак и најученији људи закључе да их неко намерно исмева. Када је необична животиња из далеке Аустралије стигла у Лондон, угледни господари науке нису је посматрали са одушевљењем, већ са сумњом која је граничила са увређеношћу. Пред њима је лежало створење које је имало кљун патке, реп дабра, крзно видре и ноге које су изгледале као да припадају неком сасвим другом бићу. Укратко, деловало је као да је неко узео делове четири животиње, спојио их у једну и затим послао пакет са поруком: „Ево, господо, покушајте ово да објасните.“
Тешко је кривити британске научнике за неповерење. Крајем осамнаестог века Европа је била опседнута егзотичним примерцима из нових колонија, али је истовремено цветала и уметност таксидермијских подвала. Вешти мајстори знали су да саставе разне „морске змајеве“, сирене и друга чудеса која су богатим колекционарима празнила новчанике. Зато је необично створење из Новог Јужног Велса многима изгледало као још једна превара неког досадног морнара са превише слободног времена.
Најпознатији скептик био је природњак Џорџ Шо. Човек је имао солидно оправдање за сумњу. Када је угледао кљун, био је убеђен да је неко узео патку и пажљиво пришивен њен кљун на тело друге животиње. Према каснијим описима, пажљиво је прегледао примерак тражећи шавове и трагове конца. Може се само замислити озбиљан господин у перики како са лупом у руци сумњичаво проучава несрећног кљунара, убеђен да ће сваког часа раскринкати шалу века. Природа је, међутим, имала необичан смисао за хумор. Никаквих шавова није било.
Мало позната занимљивост говори да је Шо, иако сумњичав, ипак описао нову врсту и дао јој научно име. Проблем је био у томе што ни сам није био сигуран да ли је стварно гледа у животињу или у врхунски фалсификат. То је вероватно један од ретких случајева у историји науке када је научни рад писан са благом дозом увређеног достојанства. Нико не воли да испадне будала, а још мање члан Краљевског друштва.
А онда су стизале нове непријатности. Испоставило се да створење не само да постоји, већ и да полаже јаја. То је изазвало нову главобољу. Сисари су, по тадашњем схватању, рађали живе младунце. Птице су носиле јаја. Аустралија је, очигледно, одлучила да игнорише та правила. Поједини научници дуго су одбијали да поверују у извештаје о јајима, сматрајући их још једном колонијалном фантаазијом. Требале су деценије да се коначно добију непобитни докази и да се призна да је кљунар заиста један од ретких сисара који полаже јаја.
Невоље ту нису престале. Мужјаци су имали отровне мамузе на задњим ногама, а женке су производиле млеко, али нису имале брадавице. Уместо тога, младунци су млеко лизали са крзна. Што су научници више сазнавали, то је читав случај постајао непријатнији за њихове уредно сложене фиоке и класификације. Један природњак је у шали приметио да кљунар изгледа као да га је Бог створио последњег дана, када је већ остао без идеја, па је једноставно почео да комбинује оно што му је преостало.
Чак је и Чарлс Дарвин касније са великим интересовањем проучавао ове чудне животиње, јер су оне представљале живи подсетник да природа не мари много за људске категорије. Док су професори покушавали да све уредно распореде по фиокама, Аустралија је без имало стида производила кенгуре, ехидне и кљунаре, као да намерно тестира стрпљење европске науке.
Данас милиони људи познају кљунара као симпатично и необично створење, али је лако заборавити колико је његова појава збунила највеће умове тог доба. Иронија је савршена. Док су европски научници са поносом веровали да су готово све тајне природе већ откривене, стигао је један скромни становник аустралијских река и натерао их да траже шавове на паткином кљуну. Понекад су највеће лекције у историји науке долазиле не од генијалних професора, већ од животиња које су једноставно постојале, потпуно равнодушне према људској потреби да свет буде логичан. И можда је то највећи тријумф кљунара – није променио само уџбенике, већ је натерао читаву једну генерацију учених људи да призна како је природа, повремено, далеко маштовитија од човека.