Постоје дани посвећени великим открићима, важним историјским победама и људима који су променили свет. Али постоје и датуми који нас подсећају на оне које свет најчешће не примећује. Међународни дан сиромашних није настао да би се прославио неки успех, већ да би скренуо пажњу на стварност која постоји у сваком друштву, на сваком континенту и у готово сваком граду на планети.
Када се помене сиромаштво, многи прво помисле на глад, похабану одећу или недостатак новца. Међутим, сиромаштво је много више од празног новчаника.
Оно често значи одрастање без једнаких прилика, школовање без књига, болест без могућности лечења и живот у коме се сваки дан своди на питање како преживети до сутра.
Највећа трагедија сиромаштва није увек недостатак ствари. Често је то недостатак избора.
За већину људи многе одлуке су свакодневне и готово неприметне. Шта ће јести, где ће путовати, коју школу ће похађати или који посао ће одабрати. За милионе људи широм света таква питања уопште не постоје. Избор је луксуз. Када човек живи на самој граници опстанка, сва енергија усмерена је на оно најосновније – храну, кров над главом и сигурност породице.
Историја показује да сиромаштво није увек последица лењости или неспособности, како се понекад погрешно представља. Ратови, природне непогоде, болести, друштвене неједнакости и околности рођења вековима су одређивали животне путеве милиона људи. Нико не бира где ће се родити, у каквој породици или у каквом друштву ће започети живот.
Зато је једна од најважнијих лекција овог дана да сиромаштво није само лични проблем појединца. То је питање читавог друштва.
Свако дете које не добије прилику за образовање, свака породица која живи без основних услова за живот и сваки човек који је гурнут на маргину представљају губитак не само за себе већ и за заједницу у којој живе.
Занимљиво је да су многи људи који су касније оставили дубок траг у историји потекли из веома скромних услова. Од научника и писаца до државника и проналазача, безброј је примера који показују да сиромаштво не одређује вредност човека. Али исто тако, историја нас учи да таленат сам по себи није довољан ако не постоји прилика да се развије.
Управо зато борба против сиромаштва није само питање хуманости. То је и питање правде. Друштва напредују онда када што већем броју људи омогуће прилику да покажу шта знају, умеју и могу. Када се врата затварају пред најсиромашнијима, губе сви.
Међународни дан сиромашних зато није позив на сажаљење. Он је позив на разумевање. Подсећа нас да иза сваког броја у статистици постоји стваран човек, стварна породица и стваран живот. Подсећа нас да се сиромаштво не мери само новцем већ и могућностима које су некоме доступне или недоступне. А можда је најважнија истина управо она коју је лако заборавити: нико не жели да буде сведен на своје сиромаштво.
Иза сваког човека који се бори са немаштином налазе се снови, способности, достојанство и нада. Видети то лице иза бројки први је корак ка свету у којем ће бити мање сиромашних, али и више људскости.