Када је велики ренесансни биограф Ђорђо Вазари у својим чувеним „Животима уметника” описивао сликара Андреу дел Сарта, употребио је израз који би сваки уметник пожелео на свом надгробном споменику: senza errori – човек без грешке. Његов осећај за боју, дубину, композицију и анатомију био је толико математички беспрекоран да су му се тајно дивили и Микеланђело и Рафаел.
Али иза те техничке перфекције, која је 16. јула 1486. године проходала улицама Фиренце, крије се једна од најтрагичнијих љубавних прича ренесансе. То је хроника о томе како божански таленат и светска слава капитулирају пред суровом психолошком опсесијом једном женом.
Андреа је био син обичног фирентинског кројача (отуда и надимак дел Сарто – кројачев син), али је његова рука имала лакоћу која је брзо привукла пажњу најбогатијих мецена. Сликао је брзо, безгрешно и са емоцијом која је освајала Европу. Његова слава је прешла Алпе, па га је француски краљ Франсоа I, залуђеник за италијанску уметност, позвао на свој раскошни двор у Фонтенблоу. Краљ га је засипао златом, почастима и наруџбинама. Андреа је имао свет на длану. Могао је постати нови Да Винчи француске круне.
Али у Фиренци га је чекала Лукреција дел Феде.
Лукреција је била млада удовица којом се Андреа оженио против воље својих пријатеља и породице. Вазари, који је неко време био Андреин ученик у радионици, описује је као фаталну лепотицу, али и као хладну, прорачунату и крајње манипулативну жену која је уметника држала у емотивној шаци. Док је био у Француској, Лукреција му је писала очајничка писма, захтевајући да се одмах врати. Краљ Франсоа I му је дао великодушну дозволу да оде за Фиренцу, али под заклетвом да ће се вратити, давши му унапред огромну суму државног новца да у Италији купи највредније слике и скулптуре за француски двор.
Када је стигао у Фиренцу, Андреа је урадио нешто незамисливо за тадашњи појам части. Подлегао је Лукрецијином хиру и притиску њене породице: сав краљевски новац потрошио је на куповину плаца и зидање луксузне куће у којој ће она уживати. Постао је бегунац од француске круне, лопов који се крио у сопственом граду, а врата највећег европског двора заувек су му се залупила пред носом.
Најдубљи парадокс уметности Андрее дел Сарта лежи у његовим сликама из тог периода. Иако га је Лукреција коштала каријере, части и пријатеља, он је остао сумануто опчињен њеним ликом. Свака Богородица, сваки анђео и свака света заштитница коју је насликао у каснијим годинама имају — Лукрецијино лице. Она је била његов једини модел и његова једина инспирација. Насликао је свој сопствени емотивни затвор у најлепшим бојама високе ренесансе. Оженио је свој пакао, а затим га преточио у рај на платну.
Крај је уследио брзо и немилосрдно, баш како ренесансне трагедије налажу. Године 1530. Фиренцу је погодила страшна куга. Андреа дел Сарто се заразио и пао у постељу са тешком грозницом. Уплашена за сопствени живот и лепоту, Лукреција је спаковала ствари и побегла из куће, оставивши „безгрешног сликара” да умире у потпуној самоћи, без неге и утехе. Нађен је мртав на поду своје радионице у 44. година живота.
Андреа дел Сарто нам је оставио у аманет лекцију о томе да уметност нема моћ да исправи грешке стварног живота. На платну је контролисао сваки милиметар сенке и светла, али у мрачним ходницима сопственог срца није имао никакву контролу. Иза сваке његове прелепе Мадоне данас у Лувру или Уфицију крије се тихи лелек човека који је дао све за поглед жене која га је, на крају, оставила да оде у заборав без иједне сузе.