Када су у врело лето 1661. године грађани Стокхолма почели да улазе у тадашњу Стокхолмску банку (Stockholms Banco), кући су одлазили носећи у рукама нешто потпуно бизарно за то доба – комаде дебелог папира са осам ручних потписа, државним печатом и обећањем да тај папир вреди исто колико и прави новац. Био је то 16. јул, дан када је Европски континент званично упознао прву папирну новчаницу. Иза овог револуционарног економског експеримента стајао је визионарски, али и помало очајнички ум једног холандског трговца по имену Јохан Палмштрух. Оно што је почело као генијално решење за један тежак, практичан проблем, брзо ће се претворити у лекцију о похлепи коју човечанство ни до данас није потпуно савладало.
Проблем који је Палмштрух покушао да реши био је буквално – претежак. За разлику од остатка Европе који је користио злато и сребро, Шведска је у то време своју валуту везивала за бакар. Како је бакар био далеко мање вредан од сребра, шведски новац се ковао у форми огромних, масивних бакарних плоча. Највећа међу њима тежила је застрашујућих 197 килограма! Ако је просечан трговац желео да оде на пијацу и купи коња или већу количину жита, морао је да унајми коњску запрегу или неколико снажних радника само да би пренели новац.
Палмштрух је добио дозволу од краља да отвори банку у којој ће грађани депоновати те тешке бакарне плоче, а банка би им заузврат издавала лагане папирне потврде – Kreditivsedlar (кредитне папире). Трговци су брзо схватили да је далеко лакше међусобно размењивати папире него вући количине бакра кроз блато Стокхолма. Магија папирног новца је прорадила.
Ипак, ту долазимо до оног суровог, другог слоја ове приче. Палмштрух је убрзо схватио оно што данас зна свака банка на свету: људи ретко долазе у исто време да подигну свој депозит. Опчињен моћи коју је добио, почео је да штампа и издаје далеко више папирних новчаница него што је банка стварно имала бакра у својим трезорима. Издавао је кредите шаком и капом, углавном круни и државним званичницима за финансирање ратова.
Све је функционисало савршено док поверење није пукло. Када је шведска привреда ушла у кризу, уплашени грађани су похрлили на шалтере Стокхолмске банке, захтевајући свој бакар назад. Банка, наравно, није имала покриће. Спектакуларан колапс десио се већ неколико година касније.
Најдубљи парадокс овог 16. јула лежи у трагичној судбини самог проналазача и бесмртности његовог изума. Палмштрух је проглашен кривцем за превару, одузета му је банкарска дозвола и осуђен је на смрт (касније помилован на доживотну робију). Умро је у затвору, сломљен и осрамоћен.
Али папирни дух је већ био пуштен из боце. Шведска држава је убрзо након тога преузела његову банку и основала Риксбанку – прву централну банку на свету. Палмштрух је завршио иза решетака, али је његов изум постао темељ модерне глобалне економије. Оставио нам је у аманет систем у коме тежина новца више не зависи од метала, већ од крхке вере да папир који држимо у рукама вреди више од бакра који је некада захтевао коњску запрегу.