Када посматрамо ливаду или башту, делује као да свака биљка живи свој живот, одвојена од осталих. Листови хватају сунчеву светлост, цветови привлаче опрашиваче, а коренови једноставно упијају воду из земље. Бар се тако дуго мислило. Данас научници откривају да се испод наших ногу одвија много сложенија прича – прича у којој биљке на неки начин препознају шта припада њима, а шта њиховим суседима.
Један од најзанимљивијих примера долази од морске руколе (Cakile edentula), биљке која расте на пешчаним обалама Северне Америке. Почетком 21. века канадска биолошкиња Susan Dudley са Универзитета Мекмастер почела је да истражује необично понашање њених коренова.
У експериментима објављеним 2007. године, биљке су гајене у истим условима, са једном важном разликом: неке су расле поред својих сродника, а неке поред генетски неповезаних јединки. Резултати су били изненађујући. Када су се нашле поред „странаца“, биљке су развијале обимнији коренов систем, као да се припремају за борбу око ограничених ресурса. Поред сродника та агресивна експанзија била је знатно мање изражена.
То је покренуло ново питање: како биљка уопште зна ко расте поред ње?
Одговор се највероватније налази у сложеној хемијској комуникацији која се непрестано одвија у земљишту. Коренови ослобађају читав низ једињења — шећере, органске киселине, аминокиселине и друге молекуле. Ове супстанце мењају околину и могу послужити као нека врста хемијског потписа.
Сваки грам земљишта око корена представља прави микросвет. У њему живе милијарде бактерија, гљивица и других микроорганизама који реагују на сигнале које биљке шаљу. Научници данас овај простор називају ризосфера – невидљива зона око корена у којој се одвија непрестана размена информација.
Још занимљивији резултати стигли су из истраживања врсте Impatiens pallida, познате као жута недирака. Код ове биљке примећено је да се образац раста корена мења у зависности од тога да ли долази у контакт са сопственим кореновим системом или са кореном друге биљке. Иако механизам није у потпуности разјашњен, све више доказа указује да биљке поседују способност препознавања различитих хемијских сигнала из окружења.
Зашто би таква способност уопште постојала? У природи је конкуренција непрестана. Вода, минерали и простор за раст нису неограничени. Биљка која може да процени када је окружена конкурентима има предност. Она може да усмери више енергије у развој корена, брже освоји нови простор и повећа шансе за опстанак.
Неки истраживачи чак користе израз „подземна трка у наоружању“ како би описали оно што се дешава испод површине земље. Док ми видимо мирну ливаду, коренови се шире, сударају и непрестано прилагођавају стратегију раста условима у окружењу.
Ова открића привукла су пажњу и пољопривредника. Ако научници буду боље разумели како биљке препознају суседе, можда ће бити могуће стварати засаде у којима ће конкуренција бити мања, а искоришћеност воде и хранљивих материја већа.
Ипак, важно је бити опрезан са тумачењем. Када кажемо да биљка „препознаје“ сопствени корен, не мислимо на самосвест или разумевање сопственог идентитета. Реч је о еволуцијом обликованим физиолошким реакцијама на хемијске сигнале из околине.
Испод сваког поља, врта и шумске стазе налази се свет који ретко видимо. У њему милиони коренова непрестано испитују тло, размењују сигнале и реагују на присуство других биљака. Дубоко у мраку земље не постоје очи ни уши, али постоје трагови које природа уме да прочита – тихи потписи који откривају ко је свој, а ко странац.