Иако се зову „пси“, ово су заправо глодари из породице веверица који живе у подземним градовима Северне Америке. Научници који су деценијама декодирали њихово лајање и цвркутање остали су шокирани: ове животиње имају један од најнапреднијих језика у природи. Њихови крици нису само општи аларми за опасност. Они у једном једином секунду лавежа могу да упакују информације као што су: „долази човек, висок је, носи зелену мајицу и креће се брзо“. Ако исти човек промени мајицу у жуту, мрмоти ће употребити потпуно другу реч.
Када чујете високофреквентно лајање које допире из травнатих прерија Северне Америке, лако можете помислити да је у питању само једноставан, паничан лепет крила или класичан животињски аларм који каже: „Бежи, опасност!“.
Међутим, истраживања која је покренуо др Кон Слободчиков, професор биологије са Универзитета Северна Аризона, потпуно су преокренула наше разумевање животињске комуникације. Он је са својим тимом провео више од три деценије дешифрујући вокализацију преријских паса (који су, упркос имену, заправо друштвени глодари из породице веверица) и дошао до запањујућег закључка: ова бића имају један од најнапреднијих и најсложенијих језичких система у читавом природном свету.
Њихови подземни градови, познати као колоније, могу се простирати на десетинама хектара и бројати на хиљаде становника, што захтева врхунски безбедносни систем. Када се грабљивац приближи, „стражари“ испуштају низ брзих, кратких лавежа. Анализом звучних таласа помоћу напредних рачунарских програма, Слободчиков је открио да ови крици нису једнолични. Преријски пси у само једној секунди звука успевају да комбинују различите фреквенције и синусоидне тонове, скупљајући их у праве описиве реченице.
Научници су извели фасцинантне експерименте како би тестирали границе овог језика. Пуштали су различите људе да пролазе кроз колонију, а затим снимали реакцију стражара. Резултати су шокирали научну заједницу. Преријски пси нису само јављали да долази човек – њихов крик је садржао прецизне детаље о висини и грађи особе, брзини којом се креће, па чак и о боји одеће коју носи. Када је исти човек пролазио кроз колонију у плавој, а затим у зеленој или жутој мајици, компјутерска анализа је забележила потпуно различите акустичне обрасце. Животиње су буквално мењале реч како би описале промену боје.
Овај софистицирани систем не важи само за људе. Преријски пси имају посебне „именице“ за којоте, домаће псе, јазавце и јастребове. Штавише, студије показују да они имају и својеврсне „придеве“ којима описују колико је претња велика или близу. Када стражар испусти аларм за којота, цео чопор реагује на један начин – трче до улаза у рупе и чекају у приправности. Када јави да стиже јастреб, они одмах без одлагања скачу право у подземне тунеле, јер знају да напад долази са неба и да нема времена за губљење.
Како би додатно проверио да ли ове животиње имају способност грађења потпуно нових когнитивних појмова, Слободчиков је у оквиру студије изнео пред њих објекте са којима се никада раније нису срели у природи, попут великих сивих картонских кутија и чудних апстрактних облика. Преријски пси су за кратко време успели да креирају потпуно нови, до тада незабележен звучни сигнал како би својим саплеменицима описали непознати предмет. Све ово јасно доказује да њихов језик није само инстинктиван плод страха, већ жива, прилагодљива структура која нам показује да ови мали становници прерија комуницирају на нивоу који је много ближи људском говору него што смо икада могли да замислимо.