Иако данас делује потпуно природно да након добре позоришне представе, говора или концерта спојимо дланове и произведемо буку, тапшање је заправо научена друштвена навика са фасцинантном историјом дугом хиљадама година. Човек је кроз векове тражио начин да изрази колективно одушевљење, а лупање дланом о длан се испоставило као најједноставнији, најприступачнији и најгласнији метод да се уметнику или вођи пошаље јасна порука подршке.
Историчари се слажу да корени масовног аплаудирања каквим га данас познајемо сежу у античку Грчку и Стари Рим. У грчком театру, публика је своје задовољство изражавала не само тапшањем, већ и бацањем цвећа или махањем деловима одеће. Међутим, Римљани су ову праксу претворили у праву науку и друштвену обавезу. Већ у трећем веку пре нове ере, познати римски писац комедија Тит Макције Плаут завршавао је своје комаде тако што би глумац изашао пред публику и узвикнуо речи које су значиле позив на тапшање. Тако је уведена формална обавеза да се представа награди буком.
Колико је аплауз био важан у Римском царству најбоље показује пример цара Нерона из првог века нове ере. Нерон је себе сматрао врхунским уметником, глумцем и певачем, али пошто је био свестан да публика можда неће делити његово одушевљење сопственим талентом, ништа није препуштао случају. Он је основао специјалну школу за аплаудирање и регрутовао преко пет хиљада младића, познатих као августани, који су имали задатак да га прате на наступима и праве заглушујућу буку. Ови плаћени навијачи били су подељени у групе на основу звука који производе, па су тако постојали они који лупају плочицама, они који куцају глиненим судовима и они који чине класичан звучни талас длановима. За време Неронових наступа, публици је било строго забрањено да напусти дворану, а лош аплауз могао је да кошта главе.
Са падом Римског царства и успоном хришћанства у средњем веку, аплауз је доживео велику трансформацију. Црква је у почетку благонаклоно гледала на ову праксу, па су верници у четвртом веку често аплаудирали током ватрених проповеди популарних свештеника, као што је био Јован Златости. Међутим, како је средњи век одмицао, црквене власти су почеле да сматрају да је бука у светим храмовима непримерена и недостојна бога, па је аплауз избачен из верских објеката и пресељен искључиво на уличне светковине и путујућа позоришта.
Прави бизнис од тапшања развио се у Француској током шеснаестог века, када је рођен феномен клакера, односно професионалних аплаудера. Све је почело када је песник Жан Дора купио велики број карата за своју представу и поделио их људима у замену за обећање да ће громогласно тапшати на кључним местима. До деветнаестог века, ова пракса је постала потпуно институционализована. У Паризу је 1820. године отворена и званична агенција која је изнајмљивала клакере за потребе позоришта и опере. Ови професионалци су имали јасно подељене улоге. Постојали су специјалисти за смејање на комедијама, жене које су биле плаћене да лажно плачу током трагедија, као и стручњаци који су викали речи одушевљења како би покренули остатак обичне публике. Овај систем је био толико моћан да су многи аутори и глумци плаћали огромне суме новца само да их клакери не би извиждали.
Модерно доба и двадесети век донели су нова правила позоришног и концертног бонтона, па је професионално плаћено тапшање углавном искорењено из класичне уметности, али се преселило на телевизију. Свако ко је икада присуствовао снимању неке ТВ емисије или квиза зна за светлеће знаке на којима пише реч која позива на аплауз, што показује да и данас, баш као и у време цара Нерона, волимо да диригујемо колективним одушевљењем. С друге стране, у класичној музици је уведено строго правило да се између ставова једне симфоније не сме тапшати како се не би прекидала кохезија дела, што често збуњује нове посетиоце концерата.
Иако се начини на које показујемо поштовање мењају, па данас у дигиталном свету уместо дланова користимо виртуелне лајкове и иконице, физички аплауз у живом извођењу остаје врхунац емотивне размене између извођача и публике. Звук стотина или хиљада спојених дланова и даље има исту моћ коју је имао на римским трговима, као најдиректнији доказ да је уметник успео да дотакне срца присутних.