Антоан де Сент Егзипери је један од оних људи чији је живот временом постао толико обавијен митом да се понекад заборави колико је његова стварна биографија била чудна, опасна и дубоко модерна. Данас га већина људи памти по Малом принцу. По дечаку са друге планете, ружи и лисици. По реченицама које се деле по друштвеним мрежама и штампају на шољама.
Али пре него што је постао симбол нежности и детиње мудрости, Антоан де Сент Егзипери био је човек који је летео кроз ноћне олује, падао у пустиње, преживљавао хаварије и живео у времену када је авијација још увек личила више на авантуру него на технологију.
И можда је баш ту кључ за разумевање његових књига.
Европа почетка двадесетог века била је опседнута машином. Возови, аутомобили, фабрике, радио, авијација – читав континент је веровао да технологија води човечанство ка величанственој будућности. Пилоти тог доба нису били само професионалци. Били су модерни витезови. Људи који су улазили у небо које је још увек деловало дивље и непредвидиво.
А Сент Егзипери је био управо та врста човека.
Летео је за ране поштанске линије између Европе, Африке и Јужне Америке, у времену када навигација није значила екране и сателите, већ компас, звезде и интуицију. Пилоти су често нестајали у планинама, мору или песку. Летети ноћу преко Сахаре двадесетих и тридесетих година значило је прихватити да се можда нећеш вратити.
Данас је тешко осетити колико је небо тада било велико.
Модеран човек улази у авион као у аутобус. Гледа филм, добије кафу и нервира се ако лет касни двадесет минута. За генерацију Сент Егзиперија, лет је још увек носио нешто скоро метафизичко. Човек је први пут у историји напуштао земљу и гледао свет одозго, сам, окружен тишином, облацима и мраком.
И управо та усамљеност прожима његове књиге.
Његови јунаци стално су негде између светова: између цивилизације и пустиње, детињства и одраслости, технике и људскости. Није случајно што се „Мали принц“ дешава након пада авиона у пустињи. То није само књижевни трик. То је психолошки пејзаж човека који је добар део живота провео изгубљен између неба и земље.
Постоји нешто фасцинантно у томе што је један пилот постао писац који је толико говорио о нежности. Јер, када се погледа двадесети век, мушки хероји тог доба најчешће су грађени око снаге, дисциплине и рата. Сент Егзипери је био другачији. Код њега се стално провлачи идеја да човек без емпатије, пријатељства и одговорности према другима губи нешто суштинско.
У том смислу, „Мали принц“ није само дечја књига. То је књига човека који је гледао како модерна цивилизација постаје све технолошки напреднија, а истовремено све усамљенија.
И ту текст из 1943. године постаје необично савремен. Данас живимо у свету у коме људи непрестано комуницирају, али све теже разговарају стварно. Имамо мапе целе планете у телефону, али све више осећаја изгубљености. Технологија је испунила скоро све снове генерације Антоана де Сент Егзиперија – али није решила усамљеност.
Можда је зато „Мали принц“ преживео време боље од многих „озбиљнијих“ књига двадесетог века. Не зато што је наиван, већ зато што је настао из света који је већ осећао да технички напредак сам по себи неће спасити човека.
А онда долази последњи слој његове приче, готово филмски. 1944.године, усред Другог светског рата, Сент Егзипери полеће у извиђачку мисију изнад Медитерана и – нестаје. Нема великог опроштаја. Нема завршне сцене. Само авион који се није вратио.
Деценијама касније пронађени су остаци летелице у мору. И постоји нешто готово савршено симболично у том крају. Човек који је читав живот писао о небу, усамљености и трагању за смислом, на крају је нестао у простору који је највише волео – између облака и мора. Као да је и сам постао један од својих ликова.