Када је први аутомобил кренуо новим ауто-путем од Београда ка Загребу, то није био само инфраструктурни догађај. Био је то тренутак у коме је једна држава покушала да бетоном материјализује идеју заједништва.
„Ауто-пут братства и јединства“, дуг око 400 километара у својој првој великој деоници, грађен је у послератној Југославији уз помоћ омладинских радних бригада – хиљада младих људи који су долазили из свих република, често добровољно, са ранчевима, лопатама и осећајем да учествују у нечему већем од себе.
Данас је тешко објаснити колико је тај феномен био огроман.
У савременом свету, идеја да десетине хиљада младих добровољно оду месецима да копају путеве, носе шине, спавају у баракама и певају радне песме делује готово нестварно. Данашња омладина се најчешће посматра кроз индивидуализам, алгоритме, лични успех и дигитални идентитет. Омладинске радне акције припадале су потпуно другачијој психологији – времену у коме је колективна идеја имала готово религијску снагу.
Наравно, иза те приче постојала је и држава, идеологија, пропаганда. Југославија после Другог светског рата није организовала радне акције само зато што јој је недостајала радна снага. То је био покушај стварања новог типа човека. Младог човека који ће веровати да се идентитет не гради само кроз породицу или нацију, већ и кроз учешће у великом заједничком пројекту.
Ипак, оно што је занимљиво јесте да многи учесници, чак и деценијама касније, нису памтили идеолошке говоре. Памтили су нешто друго. Мирис прашине лети. Металне кревете у баракама. Прва пријатељства са људима из других република. Вечерње игранке после рада. Значке бригада. Гитаре. Осмехе. Осећај да си део нечега што се креће напред.
У томе лежи права снага омладинских акција: оне нису биле само физички рад. Биле су фабрика припадности. А то је управо оно што савременом свету све више недостаје.
Данас људи имају више начина комуникације него икада, али све мање осећаја заједничког циља. Интернет је створио повезаност без блискости. Заједнице су постале фрагментисане, а велике колективне идеје често изазивају сумњу или подсмех. Млади више верују у краткорочне пројекте, личне брендове и индивидуалне путеве него у било какву „генерацијску мисију“.
Зато се питање омладинских радних акција данас не своди на носталгију за Југославијом. Много је занимљивије питање: да ли је модерно друштво уопште још способно за масовни ентузијазам који није заснован на новцу?
Јер, када се погледају велики тренуци двадесетог века, види се да су читаве генерације биле спремне да раде, граде и жртвују време за нешто што су осећале као заједничку будућност. Данас, када би неко позвао младе да добровољно месец дана граде пут или пругу, прва реакција вероватно би била: „Колика је дневница?“
Али ту постоји и парадокс. Сваки пут када се догоде поплаве, земљотреси или велике кризе, појави се исти феномен: хиљаде младих добровољаца који носе воду, чисте рушевине, помажу непознатима. Испод слоја цинизма и дигиталне дистанце, та потреба за заједничким деловањем није нестала. Само више нема форму.
Можда је управо то најзанимљивији слој читаве приче о ауто-путу Братства и јединства. Пут није био само саобраћајница. Био је доказ да инфраструктура понекад служи као психолошки пројекат државе. Бетон је спајао градове, али је идеја покушавала да споји људе.
Иронија историје је у томе што је држава која је тај пут градила касније нестала у ратовима, санкцијама и националним поделама. Али сам пут је остао. А можда је и то најбоља метафора читавог југословенског искуства: идеологија је нестала, али су трагови заједничког рада остали у пејзажу, у сећањима и у тихом питању које се и данас повремено појави: да ли су људи још увек способни да граде нешто заједно, ако иза тога не стоји лична корист?