Постоје људи који својим постојањем успеју да обоје читаве деценије једне културе, остављајући за собом мирис старих књига, дечјег смеха и времена када се знање преносило са лакоћом и господством. Када је 26. јуна 1933. године у банатском селу Мокрин рођен Раша Попов, свет је добио јединственог чувара маште. Српски књижевник, публициста, глумац и новинар, Раша је био жива енциклопедија која није стајала на полици, већ је шетала улицама, махала рукама и причала најлепше приче онима којима је то било најпотребније – деци.
Са својим препознатљивим шеширом, бујном седом брадом и очима које су заувек задржале онај почетни, дечји занос и радозналост, он је био отелотворење доброг духа нашег детињства. Његов глас, који је често варирао од драматичног шапата до громогласног усхићења, био је синоним за кућну топлину и поподнева проведена испред телевизора у време када је програм за децу имао душу и дубоку сврху.
Генерације стасале крајем прошлог века памте га као незаборавног проналазача у култним серијама попут „Фора и фазона”. Раша није само глумио; он је живео у свету у ком је сваки предмет, свака историјска чињеница и свака реч имала своју тајну коју треба одгонетнути. Умео је да објасни законе физике, еволуције или порекло речи тако да то звучи као најузбудљивији авантуристички роман.
У једном од својих каснијих интервјуа, осврћући се на оно што остављамо најмлађима, Раша је сетно приметио: „Машта је најважнија људска особина. Без маште човек је само биолошка машина. Када детету укинете право на фантазију, укинули сте му крила пре него што је уопште покушало да полети.”
Ова мисао водила га је кроз деценије рада. Његове песме и приче нису биле пуко подоваравање дечјем укусу, већ позив на размишљање, на игру речима која изоштрава ум и лечи дух. Знао је да деца нису празне посуде које треба напунити сувим чињеницама, већ пламенови које треба запалити љубављу према сазнању.
Банатски носталгичар
Иако је већи део живота провео у вреви Београда и телевизијских студија, Раша Попов је дубоко у себи заувек остао дечак из банатске равнице. Мокрин и војвођански пејзажи били су његов емотивни и стваралачки завичај, извориште оне специфичне, мирне панонске мудрости и меланхолије која се осећала у његовом гласу када би говорио о пролазности.
Често се присећао времена када су људи имали времена једни за друге, када су се писма писала на папиру, а вести преносиле уз капију, полако и са смислом. Та носталгија за хуманијим светом видела се у сваком његовом гесту. Он је био мост између старог, грађанског Југоистока Европе и новог, убрзаног миленијума у којем су екрани лагано почели да замењују живу реч. Наспрам те хладне дигиталне стварности стајао је он, са својим папирним бележницама, пун прича о давним песницима, заборавеним занатима и великим научницима.“ Богат си онолико, колико си пропутовао светом.“, говорио је.
Последњи поздрав вечитог проналазача
Када је отишао у тишину 2017. године, са собом је однео и део једне епохе која се више неће поновити. Отишао је последњи велики витез дечје маште, човек који је успео да остане неискварен у свету који је често губио компас.
Иза њега су остале књиге, снимци, али пре свега – једно велико, сећање на човека који нас је учио да се не бојимо знања и да никада, без обзира на године и седе власи, не дозволимо детету у себи да заспи. Раша Попов није био само писац и новинар; био је најдражи професор којег смо сви имали, онај који није давао оцене, већ нам је отварао прозоре ка бескрају и чудима света.