1933.године у Берлину, испред Рајхстага, нацисти су спалили више од 25.000 књига Маркса, Фројда, Брехта, Ајнштајна и навели да почиње ново раздобље у историји немачке културе. Овај догађај представља једну од најмрачнијих уништавања културног бића у модерној историји.
Док су ломаче гутале папир испред Рајхстага, нацистички режим је покушао да избрише мисли који су дефинисали цивилизацију, верујући да се нова национална грађевина може подићи на пепелу интелектуалне елите.
Те вечери, на Операплацу у Берлину и у још 22 универзитетска града широм Немачке, изведена је пажљиво осмишљена представа уништења. Под вођством Јозефа Гебелса, хиљаде студената и војника формирали су кордоне како би јавно одбацили радове највећих умова епохе. Спаљивање није било само чин цензуре, већ ритуално протеривање „ненемачког духа”.
На ломачи су се нашла дела која су постављала темеље савремене науке и уметности: Алберт Ајнштајн је изгубио своје место у физици, Зигмунд Фројд је прогнан из психоанализе, док су социјалне критике Карла Маркса и Бертолта Брехта проглашене за издају нације.
Парадокс нацистичке „црне листе”
Педантност којом је састављан „Списак штетног и непожељног писања” открива размере идеолошког лудила. Листа је садржала преко 4.000 наслова, а свака ломача имала је свог говорника који је уз посебне покличе бацао књиге у ватру.
Фројдови радови су уништавани уз оптужбе за „омаловажавање великих личности”, док су књиге Хелен Келер гореле због њених социјалистичких ставова.
Најстрашнији парадокс лежи у чињеници да је међу спаљеним књигама била и драма Хајнриха Хајнеа из 19. века са пророчком реченицом: „Тамо где спаљују књиге, на крају ће спаљивати и људе.” Та метафора је те ноћи постала сурова најава физичког истребљења које ће уследити.
Светски одговор и Библиотека слободе
Реакција светске јавности била је мешавина неверице и пркоса. У Њујорку су организовани масовни протести, а Хелен Келер је немачким студентима поручила да идеје које су пустиле корење ниједна ватра не може дохватити.
Већ 1934. године у Паризу је основана „Немачка библиотека слободе”, где су прикупљени сви наслови уништени на ломачама. Многи аутори су тада већ били у егзилу. Алберт Ајнштајн је из САД поручио да је овај примитивизам само признање немоћи режима пред снагом истине, док је Томас Ман касније сам затражио да се његова дела додају на листу у знак солидарности са прогнаним колегама.
Данас се на месту берлинске ломаче, на Бебелплацу, налази један од најупечатљивијих споменика на свету.
Архитекта Миша Улман креирао је „Библиотеку” – подзему просторију са празним белим полицама која се види кроз стаклени прозор на плочнику.
У њој нема књига, али има довољно места за тачно 20.000 наслова који су те ноћи претворени у прах. То је неми подсетник на чињеницу да је свака празна полица заправо врисак културе којој је ускраћено право на постојање. Нацисти су можда покренули „ново раздобље”, али су тиме само осигурали да имена спаљених аутора постану бесмртни симболи слободе, док је режим који их је палио остао упамћен као врхунац културне стерилности и пораза људскости.