Постоје људи чији живот престане да буде само биографија и постане врста временског доказа, као да њихово постојање служи да повеже две стварности које се више не додирују. Када је 2004. године умро Алекса Радовановић, последњи познати ветеран Првог светског рата из Србије, то није био само крај једног живота дугог 104 године, већ и затварање једног историјског канала кроз који је XX век још увек могао да се чује директно, без посредника.
Рођен 1900. године, у свету који је још увек мирисао на XIX век, Алекса је растао у доба у коме се није још ни слутило да Европа улази у сопствено самоуништење. Када је као дечак одрастао у Краљевини Србији, рат је био нешто што се помињало као могућност, али не као стално стање. Међутим, до тренутка када је напунио осамнаест година, та могућност се већ претворила у стварност која ће прогутати читав један континент.
Први светски рат, у који је Србија ушла 1914. године, био је за ту генерацију нешто што није имало ни јасан почетак у психолошком смислу, јер је живот пре рата изгледао као да ће трајати уобичајено, нити јасан крај, јер се све што је после 1918. уследило више није могло назвати истим светом. За младића који је имао тек осамнаест година у завршним фазама рата, стварност је значила повлачења кроз Албанију, глад, болести, ровове, али и једну врсту колективног преживљавања у којем појединачни живот престаје да буде центар искуства и постаје само део ширег отпора.
Тај рат је за Србију био демографска и психолошка катастрофа, али и тренутак у којем се формирао мит о преживљавању који ће касније постати део националног идентитета. Алекса Радовановић припадао је последњој живој тачки тог мита. Он није био само сведок историје, већ последња жива веза са генерацијом која је носила рат на сопственим леђима, без дистанце и без могућности да га посматра као прошлост.
Када је рат завршен 1918. године, Алекса је имао осамнаест година. У том узрасту већина људи тек почиње свој одрасли живот, али његова генерација га је већ имала дубоко обележеног искуством које се не може касније реконструисати. Они који су преживели, враћали су се у земљу која је већ била другачија од оне коју су напустили, и у друштво које је морало да научи да живи са празнином коју је рат оставио иза себе.
Деценије које су уследиле донеле су нови рат, нову државу, нове идеологије и нове ломове, али Први светски рат је полако клизио из живог памћења у историјски запис. Док су генерације мењале једна другу, све је мање било оних који су могли да кажу „ја сам био тамо“ у односу на 1914–1918. Временом, такве реченице постајале су ретке као артефакти, а не као сведочења.
Зато је чињеница да је један човек доживео 2004. годину носећи у себи искуство Првог светског рата деловала готово анахроно. У тренутку његове смрти, свет је већ био дигитализован, глобализован и психолошки удаљен од рововског рата до мере у којој је тај сукоб више припадао књигама него сећању. Ипак, у његовом животу та дистанца није постојала. За њега, рат није био историјски концепт, већ лично искуство које се једном десило и никада није престало да буде стварно. Када је умро, није нестала само једна личност, већ и последњи директни мост ка једном свету који је почео да нестаје још 1918. године. После њега, Први светски рат у Србији више није имао живе сведоке, већ само интерпретације, архиве и сећања која су преношена кроз генерације које га нису доживеле.
И можда управо у томе лежи најдубља тежина његовог дугог живота. Он није био само сведок једног рата, већ сведок нестајања могућности да се тај рат икада више исприча из прве руке.