У лето 1885. године, становници Њујорка окупљали су се на обали како би видели необичан призор: француски брод Isère улазио је у њујоршку луку носећи стотине великих дрвених сандука. У њима није било оружја, злата ни индустријских машина, већ нешто далеко необичније, делови огромне статуе која ће касније постати један од најпрепознатљивијих симбола света. Тог 19. јуна 1885. године Кип слободе стигао је у Америку као поклон Француске Сједињеним Државама.
Данас делује као да је одувек стајао у њујоршкој луци, али пут до тог тренутка био је дуг, политички и прилично неизвестан.
Идеја о споменику рођена је још шездесетих година деветнаестог века. Француски правник и историчар Едуар де Лабуле предложио је да Француска направи велики поклон Америци у част стогодишњице америчке независности. У позадини се крила и јасна политичка порука: Лабуле је био противник ауторитаризма у Француској и у америчкој републици видео је симбол модерне демократије.
За израду статуе изабран је млади вајар Фредерик Огист Бартолди, човек опседнут монументалним споменицима. Према једној популарној причи, лице статуе делимично је инспирисано његовом мајком Шарлотом, иако то никада није потпуно потврђено.
Бартолди је замислио женску фигуру која у једној руци држи бакљу, а у другој таблу са датумом америчке независности – JULY IV MDCCLXXVI.
Али постојао је проблем. Нико до тада није направио толико велику статуу од бакарних плоча.
Зато је у пројекат укључен и Гистав Ајфел, инжењер који ће неколико година касније постати светски познат по Ајфелов торањ. Управо је Ајфел осмислио унутрашњу металну конструкцију која је омогућила да статуа издржи снажне ветрове њујоршке луке и температурне промене без пуцања бакра.
Док је Француска финансирала саму статуу, Американци су морали да обезбеде постоље. И ту су ствари почеле да запињу.
Новац се прикупљао споро, а многи политичари нису били претерано одушевљени идејом да се троши огромна сума на споменик. У једном тренутку чак се разматрало да статуа буде постављена у Бостон ако Њујорк не успе да заврши постоље.
Ситуацију је на крају спасао новинар Џозеф Пулицер. У свом листу New York World покренуо је огромну кампању прикупљања донација, прозивајући богате Американце што не желе да финансирају симбол слободе. Хиљаде обичних људи слале су мале прилоге, понекад тек неколико цент, а њихова имена су објављивана у новинама.
Тако је један од највећих споменика модерног доба делимично изграђен ситним донацијама радника, продавца и имиграната.
Када је брод Isère стигао у Њујорк 1885. године, статуа још није била састављена. Била је растављена у више од 300 бакарних делова спакованих у 214 сандука. Наредних месеци радници су полако склапали конструкцију на острву Бедлоу, данашњем Liberty Island-у.
Свечано откривање одржано је 28. октобра 1886. године уз војне параде, бродске сирене и огромну гужву у луци. Председник Гровер Кливленд присуствовао је церемонији, а Њујорк је практично стао како би гледао нови споменик који се уздиже изнад воде.
Занимљиво је да бакарна зелена боја, по којој је данас статуа позната, у почетку није постојала. Кип слободе био је првобитно тамно браон, боје новог бакра. Тек током наредних деценија оксидација је створила препознатљиву зелену патину.
За милионе имиграната који су крајем деветнаестог и почетком двадесетог века бродовима стизали у Америку, управо је ова статуа била први призор новог живота. Многи су је гледали са палубе након недеља проведених на Атлантику, уморни, сиромашни и без сигурности шта их чека.
Зато Кип слободе никада није био само туристичка атракција.
Он је постао идеја у металу – обећање да негде постоји место где човек може почети испочетка.