Када се данас помене лов на вештице, већина људи одмах помисли на Салем и чувена суђења из 1692. године. Међутим, много пре Салема, у једној младој енглеској колонији на обали Северне Америке, догодило се погубљење које ће постати мрачна најава свега што ће уследити. У лето 1648. године у Бостону је обешена Маргарет Џоунс – прва особа погубљена због вештичарства у Колонији Масачусетског залива.
Али прича постаје много занимљивија и много узнемирујућа, када се погледа шта је заправо било довољно да неко у 17. веку буде проглашен вештицом.
Маргарет Џоунс није живела у свету хорор-филмова, црних мачака и метли. Живела је у пуританској колонији где је страх био део свакодневице. Људи су веровали да ђаво делује стварно и активно, да болести могу бити натприродне казне, а несреће знак да је Бог љут. Смрт деце, епидемије, лоше жетве и изненадне болести биле су редовна појава. У таквом свету људи нису тражили научна објашњења – тражили су кривца.
Маргарет је била бабица и траварка. Управо ту прича добија слој који модерном човеку звучи готово иронично: многе жене оптужене за вештичарство биле су заправо жене које су знале нешто више од других. Познавале су лековито биље, помагале при порођајима, лечиле ране или имале јак карактер у друштву које то није волело.
У записима са суђења наводи се да су људи после њених „лекова“ понекад имали јаке реакције. Данас бисмо рекли – вероватно зато што су неке биљке заиста снажне и могу изазвати нежељене ефекте. Али у 1648. години, ако вам после напитка позли, ако добијете грчеве или халуцинације, многи нису мислили о хемији. Мислили су о Сатани.
Још чудније звуче друге „доказне“ тачке против ње. Сведоци су тврдили да је имала „опасан поглед“, да су људи после расправе с њом оболевали и да је њено присуство изазивало нелагоду. У једном тренутку чак је забележено да је на њеном телу пронађена „сумњива израслина“, што је у то време често тумачено као „вештичји знак“. Данас би то вероватно био обичан младеж или медицинска промена на кожи.
И ту се види нешто што је много веће од саме Маргарет Џоунс. Лов на вештице никада није био само прича о магији. Био је прича о страху друштва које не разуме свет око себе.
Када историчари данас анализирају таква суђења, често примећују да су оптужбе нагло расле у временима кризе – током болести, политичке нестабилности, верских тензија и економских проблема. Што је свет деловао несигурније, то је била већа потреба да се пронађе неко ко ће постати симбол зла.
А постоји још један слој који причу чини непријатно савременом.
Механизам је готово идентичан ономе што и данас виђамо, само без ломаче и вешала. Довољна је сумња која почиње да кружи заједницом. Неколико људи каже да је неко „чудан“. Други додају своја искуства. Гласине почињу да се понављају толико често да временом постану „општепозната истина“. А онда страх преузме место доказима.
У случају Маргарет Џоунс готово је невероватно колико оптужбе звуче магловито. Није постојао конкретан злочин у модерном смислу те речи. Није било форензике, материјалних доказа или рационалне истраге. Њена кривица постепено је настала из атмосфере.
Ипак, за људе тог времена све је деловало логично.
Пуританци нису себе доживљавали као сурове фанатике. Напротив, веровали су да штите своју заједницу од стварне опасности. Управо то читаву причу чини толико узнемирујућом: већина историјских прогона није почињала зато што су људи мислили да су зли, већ зато што су били убеђени да раде исправну ствар.
Маргарет Џоунс обешена је 15. јуна 1648. године. Према неким записима, истог дана у Новој Енглеској догодила се снажна олуја, што су поједини пуританци видели као „знак“ да је погубљење било оправдано. Чак су и временске прилике постајале доказ.
Четири деценије касније уследиће чувена суђења у Салему, где ће хистерија достићи много веће размере. Али случај Маргарет Џоунс био је прво упозорење колико далеко друштво може отићи када страх, вера и гласине постану јачи од разума.
И можда је баш зато ова тема и даље толико актуелна. Јер се свет променио више технолошки него психолошки. Људи више не оптужују комшинице да бацају чини, али механизам колективног страха, јавног жигосања и потребе да се пронађе кривац није нестао. Само је добио нове облике.
