Деценијама је у науци владало уверење да је употреба алата искључиво људска особина. Та идеја почела је да се руши тек шездесетих година прошлог века, када је британска приматолошкиња Jane Goodall у танзанијском националном парку Гомбе посматрала шимпанзе како гранчицама извлаче термите из њихових гнезда.
Када је 1960. године послала извештај свом ментору, чувеном антропологу Louis Leakey, он је наводно узбуђено изјавио:
„Сада морамо редефинисати алат, редефинисати човека или прихватити шимпанзе као људе.” Тај тренутак постао је једна од прекретница модерне етологије, науке о понашању животиња.
Вране које праве кукице
Међу најинтелигентнијим животињама света данас се често помињу вране са Нове Каледоније. Ове птице не користе само случајно пронађене предмете. Оне праве алате.
Истраживач Alex Kacelnik са Универзитета Оксфорд постао је познат широм света након експеримената из 2002. године, када је врана по имену Бети савила жицу у облик кукице како би дохватила храну из цилиндра. Научнике није изненадило само то што је птица решила проблем, већ начин на који је то урадила. Импровизацијом.
Каснија истраживања показала су да вране умеју да обликују гранчице према потреби, памте редослед корака, користе један алат да би дошле до другог и препознају људска лица годинама након сусрета.
Један експеримент Универзитета у Сијетлу показао је да су вране чак преносиле „информацију о опасном човеку” на друге птице. Генерације врана реаговале су на исту маску коју су истраживачи носили приликом хватања птица.
Шимпанзе и прве културе
Шимпанзе су посебно заинтересовале научнике јер различите групе користе различите технике, иако живе у сличним условима.
Јапански приматолог Kinji Imanishi још је педесетих година прошлог века развио идеју да животиње могу имати примитивне облике културе. Каснија посматрања то су додатно потврдила.
Неке групе шимпанзи камењем разбијају орахе, користе лишће као сунђер за воду, праве копља од грана за лов мањих животиња и чак чисте алате пре употребе.
Посебно је занимљиво што младунци годинама посматрају старије пре него што савладају технику. Код ломљења ораха младој шимпанзи понекад је потребно и до пет година да постане вешта као одрасле јединке. То значи да се знање не преноси генетиком, већ учењем.
Морске видре и омиљени камен
У хладним водама северног Пацифика морске видре користе камење као чекић за разбијање шкољки. Биолози су открили да неке видре имају омиљени камен који носе са собом у набору коже испод пазуха.
Истраживачи су приметили и да се на грудима појединих видри временом формирају удубљења због година ударања шкољки о исто место. Још занимљивије, археолози су 2019. године у Калифорнији пронашли велике наслаге разбијених шкољки које указују да видре на истим местима користе „алатилишта” генерацијама.
Практично, природа је створила нешто што подсећа на примитивне радионице.
Делфини са сунђерима
И делфини умеју да користе алате. Женке добрих делфина у заливу Шарк у Аустралији примећене су како на њушку стављају морске сунђере док претражују оштро морско дно у потрази за храном. Ову појаву научници су детаљније документовали деведесетих година прошлог века.
Најзанимљивије је то што се техника преноси углавном са мајке на ћерку, готово као породична вештина.
Интелигенција није права линија
Данас научници све више сматрају да интелигенција није особина која припада само човеку, већ мрежа различитих способности које су се развијале независно код различитих врста.
Птице, примати и морски сисари еволутивно су веома удаљени, али су сви дошли до истог решења. Употребе алата као начина да лакше преживе. И управо ту лежи највећа фасцинација.
Када врана савија жицу, шимпанза пажљиво бира камен, а видра чува свој омиљени алат, човек више не гледа само животињу која преживљава. Гледа нешто што подсећа на сам почетак цивилизације.