Ова грађевина на Црвеном крсту није само верски објекат, она је мало архитектонско чудо у најпозитивнијем смислу те речи. Док шетате Милешевском улицом, поглед вам зауставља масивни, цилиндрични торањ који изгледа као да је „пао” из неког другог времена или града.
То је црква Светог Антуна Падованског, једино дело великана Јоже Плечника у Београду.
Када је Јоже Плечник, човек који је архитектонски обликовао Љубљану и добар део Прашког храда, прихватио позив фрањеваца да пројектује ову цркву, није желео да копира већ виђено. Одлучио се за форму ротонде – кружне основе која симболизује једнакост и саборност.
Уместо традиционалног крста, Београд је 1930-их добио грађевину која више подсећа на Пантеон него на класичну цркву.
Плечник је у срце Београда унео своју специфичну визију: спој ране хришћанске архитектуре, елемената Прага (где је тада радио) и суптилних медитеранских утицаја. Унутрашњост је пространа, без сувишних стубова који би заклањали поглед, фокусирајући све на олтар и кип Светог Антуна, рад нашег вајара Ивана Мештровића.
Мистерија „кривог” торња
Највише пажње свакако привлачи звоник, висок 52 метра, који на први поглед делује као да пркоси законима физике. Зашто је накривљен?
Иако многи мисле да је реч о архитектонској намери по узору на Пизу, истина је нешто прозаичнија, али подједнако фасцинантна. Зграда се налази на специфичном терену, на самом врху Врачарског брега, где је земљиште подложно микро-померањима. Током деценија, због сопствене тежине и слегања тла, торањ се заиста накривио за око 45 центиметара.
Плечник је звоник пројектовао као савршени цилиндар, али је он толико масиван и висок да људско око често не може да пронађе тачку ослонца у околној архитектури, па се субјективни осећај „накривљености” додатно појачава. Данас је он потпуно безбедан, али је тај минимални отклон постао део његовог мистичног шарма.
Дух Ватикана у београдској кошави
Оно што ову цркву чини „тајним местом” јесте осећај мира који пружа чим крочите са бучне улице.
Плечник је користио материјале који „достојанствено старе” – теракоту, циглу и бетон, комбинујући их тако да зграда делује истовремено древна и модерна.
Занимљиво је да је црква грађена у етапама (сам торањ је завршен тек 1962. године), али је у потпуности задржала оригиналну Плечникову замисао.
Она је мост између Прага, где је архитекта црпео инспирацију за цилиндричне куле, и Рима, чији се одсјаји види у чистоћи кружне основе. 13. јуна, на дан Светог Антуна, ово место постаје центар ходочашћа и тишине, подсећајући Београђане да је врхунска уметност често скривена тамо где је најмање очекујемо – иза једног обичног зида од цигле на Црвеном крсту.