Неколико километара од Прага, у ноћи између 9. и 10. јуна 1942. године, нестало је једно чешко село. Не метафорично, не политички – физички. Куће су спаљене, мушкарци стрељани, жене депортоване, а деца одведена. Нацистичке власти нису желеле само казну. Желеле су да Лидице престану да постоје.
Те ноћи у село су ушле немачке јединице са јасним наређењем. Није било борбе, није било фронта, није било оружаног отпора у самом месту. Лидице су изабране као пример.
Неколико дана раније, 4. јуна 1942, у Прагу је преминуо Рајнхард Хајдрих, један од најмоћнијих људи Трећег рајха, шеф Главне управе безбедности Рајха и човек кога су многи унутар нацистичког врха звали „Хитлеров мозак“. На њега су 27. маја извели атентат Јозеф Габчик и Јан Кубиш, чехословачки падобранци обучавани у Великој Британији и пребачени у окупирану Чехословачку у оквиру операције „Антропоид“.
Хајдрих није био обичан функционер. Био је један од креатора „коначног решења“ и човек који је управљао системом терора у окупираној Европи. Његова смрт изазвала је бес у Берлину.
Одмазда је требало да буде довољно сурова да је Европа запамти. Немачке снаге опколиле су Лидице касно увече. Мушкарци старији од 15 година одвојени су од жена и деце. До јутра су почела стрељања.
Историчари наводе да је у Лидицама убијено 173 мушкараца, док су жене депортоване у концентрациони логор Равензбрик. Већина деце насилно је одведена; мањи број, који је према нацистичким расним критеријумима процењен као „погодан за германизацију“, дат је немачким породицама, док је велики број деце касније убијен у логору Хелмно.
После ликвидација уследила је друга фаза: систематско брисање села.
Куће су запаљене и миниране. Гробље је раскопано. Дрвеће посечено. Чак је и ток оближњег потока делимично измењен како би простор изгубио препознатљив облик. Нацисти су желели да место престане да постоји не само у стварности, већ и у сећању.
Зашто баш Лидице?
Једно од најчешћих питања после рата било је: зашто Лидице?
Одговор никада није био потпуно рационалан. Немачке власти сумњале су да су поједини мештани имали везе са отпором, али директна повезаност са атентатом на Хајдриха никада није доказана. Управо у томе лежи тежина читавог догађаја. Лидице нису уништене зато што су представљале реалну војну претњу, већ зато што су биле довољно доступне да постану симбол одмазде. Нацистичка логика терора функционисала је јавно: казна мора бити видљива, колективна и довољно страшна да произведе страх далеко изван места на којем се спроводи.
Вест о уништењу села брзо је прешла границе окупиране Европе. Савезнички медији писали су о Лидицама као о примеру нацистичког терора, а име села постало је међународни симбол цивилног страдања.
У неким земљама улице, паркови и чак новорођене девојчице добијале су име Лидице у знак солидарности. У Мексику је један градски кварт добио назив San Jerónimo Lídice, који постоји и данас.
Нацисти су покушали да избришу место са мапе. Десило се супротно: име малог чешког села ушло је у светску историју.
После рата, недалеко од старих Лидица подигнуто је ново насеље. Простор на којем се налазило оригинално село остао је меморијални комплекс. Данас тамо нема рушевина у класичном смислу. Има траве, благих узвишења и тишине која делује готово неприродно мирно за место са таквом прошлошћу. И можда је управо то најтежи део приче о Лидицама: чињеница да је једно обично село, са кућама, баштама и људима који су живели свакодневне животе, у року од неколико сати претворено у поруку.