Топло јунско поподне 1868. године у Београду није личило на дан који ће ући у историју. Кочије су лагано пролазиле кроз шуму Кошутњака, варош је била мала, прашњава и полуустаничка, а кнез Михаило Обреновић, човек који је неколико година раније успео да из Србије мирним путем избаци последње турске гарнизоне, кретао се ка месту на којем ће за неколико минута бити убијен.
У то време Београд није био престоница европског типа. Између оријенталних кућа, нових државних зграда и још увек неуређених улица, Србија је покушавала да изгледа као модерна држава, иако је по много чему још увек личила на проширену устаничку кнежевину.
Кошутњак је тада био далеко мирнији него данас – густа шума на ободу града, место за шетње и јахање. Управо ту, 10. јуна 1868. године, кнез Михаило стиже у кочијама са својом рођаком Анком Константиновић и њеном ћерком Катарином.
Неколико секунди пуцњаве и држава у шоку
Према сведочењима, група мушкараца изашла је из шуме и пришла кнежевој пратњи. Уследио је кратак разговор, а затим пуцњи. Кнез Михаило погођен је из непосредне близине и преминуо је готово на лицу места. Убијена је и Анка Константиновић, док је млада Катарина преживела напад.
Сцена је деловала готово невероватно за малу Србију тог времена: владар убијен усред дана, у шуми недалеко од престонице, без велике војне пратње, у држави која је тек почињала да гради институције.
Вест се Београдом проширила брже него што је власт успевала да реагује. У вароши са нешто више од 20.000 становника, овакви догађаји нису били само политичка ствар – били су лични потрес читаве заједнице.
Ко је био кнез Михаило
Михаило Обреновић није био типичан балкански владар 19. века. Образован, резервисан и далеко хладнији од свог оца Милоша Обреновића, покушавао је да Србију постепено приближи европским државама.
Његов највећи политички успех догодио се 1867. године, само годину дана пре атентата, када су Турци предали кључеве београдских тврђава српским властима. Тај догађај у Србији је доживљен као симболичан крај вековне османске доминације. Али Михаило је имао и много непријатеља.
Његов ауторитарни стил власти, династички сукоби између Обреновића и Карађорђевића, као и приватни скандали, стварали су атмосферу у којој је завера деловала могуће чак и онима који никада нису држали оружје.
Анка Константиновић и прича која је узнемирила Србију
Посебну сенку на читав догађај бацала је фигура Анке Константиновић, кнежеве рођаке и једне од најобразованијих жена свог времена. Била је позната по утицају у друштвеним круговима Београда, али и по блискости са кнезом Михаилом.
У вароши која је живела од гласина, дуго су кружиле приче да кнез намерава да се ожени њеном ћерком Катарином, што је у конзервативној Србији изазивало шок и отпор, јер су били у блиском сродству.
Да ли су те приче имале стварни политички утицај или су касније само додатно романтизовале атентат – историчари се ни данас не слажу у потпуности.
Али управо ту почиње слој мистерије који овај догађај никада није напустио.
Суђење, стрељања и сумње које и данс постоје
Атентатори су брзо ухапшени, осуђени и стрељани на Карабурми. За учешће у завери оптужен је и бивши кнез Александар Карађорђевић, иако директни докази никада нису у потпуности разјаснили размере читаве организације.
И данас постоје различите интерпретације: да ли је реч о личној освети, династичкој завери, широј политичкој операцији или комбинацији свега тога. Управо зато атентат у Кошутњаку није остао само историјски догађај. Постао је једна од оних српских прича у којима се политика, трач, романса и насиље никада до краја не раздвајају.
Данас, када кроз Кошутњак пролазе аутомобили, тркачи и излетници, тешко је замислити да је то некада била периферија мале балканске престонице у којој је један кратак напад променио ток српске политике. Али историја Београда често се дешавала управо тако – нагло, у прашини, међу дрвећем, без велике дистанце између власти и смрти. И можда је баш зато прича о убиству кнеза Михаила преживела толико дуго: не делује као далека историја, већ као сцена из града који и даље памти своје недовршене приче.