Мало који догађај је током Велике депресије тако снажно заокупио пажњу света као вест која је 28. маја 1934. стигла из забаченог места Календер у Онтарију. У скромној сеоској кући без струје и текуће воде, Олива Дион је родила пет идентичних девојчица: Анет, Сесил, Ивон, Мари и Емили.
Шансе да се роде идентичне петорке су један према 57 милиона, али шанса да све преживе у то време била је равна нули. Ипак, ове чудесне бебе не само да су преживеле, већ су постале глобални феномен који је заувек променио њихове животе, али и историју медијске експлоатације.
Вест о петоркама проширила се муњевито, а како би их заштитила и осигурала им преживљавање, држава Онтарио је донела контроверзну одлуку и одузела старатељство родитељима, прогласивши девојчице штићеницама круне. Изграђена је специјална болница која је убрзо постала све само не мирно уточиште јер је око ње никло право забавно насеље познато као Квинтланд.
У јеку економске кризе, петорке су постале највећа туристичка атракција Канаде, већа чак и од Нијагариних водопада. Процењује се да је кроз ово насеље прошло око три милиона људи који су кроз једносмерна огледала посматрали девојчице док се играју, као да су у зоолошком врту, док је држава на њиховој популарности зарадила стотине милиона долара.
Лица са насловница и комерцијална империја
Петорке Дион биле су први прави инфлуенсери свог времена, а њихова лица красила су рекламе за све, од кашица за бебе и корнфлекса до сапуна и пасте за зубе. Снимиле су три холивудска филма која су била лабаво заснована на њиховим животима, а сваки њихов рођендан био је планетарни медијски догађај праћен хиљадама писама подршке из целог света. Иза тог гламура крила се трагедија изолованог детињства под строгим медицинским надзором, далеко од нормалних породичних односа. Након вишегодишње правне борбе, родитељи су 1943. године успели да поврате старатељство, али заједнички живот није био срећан јер су се девојчице тешко прилагођавале породици коју једва да су познавале, док су тензије због новца и славе оставиле дубоке ожиљке. Тек деценијама касније, преживеле сестре су јавно проговориле о експлоатацији коју су претрпеле, што је довело до тога да држава Онтарио 1998. године упути званично извињење и исплати им одштету.
Занимљивости из кошаре за веш
Посебно је фасцинантан податак да је укупна тежина свих пет беба при рођењу износила свега шест килограма и сто грама, при чему је најмања Мари била толико ситна да је могла да стане у већу шољу. Пошто професионалне опреме у том тренутку није било, доктор Алан Рој Дафо их је грејао флашама са топлом водом и држао у кошари за веш поред отворене рерне како би им одржао телесну температуру. Биолошки гледано, оне су биле идентичне петорке развијене из једне једине оплођене јајне ћелије која се поделила на пет делова, што је толико редак феномен да се и данас изучава у медицинским уџбеницима. Њихова родна кућа у Календеру данас служи као музеј и подсетник на то како је једно медицинско чудо постало велика опомена о границама људске приватности и етици у свету медија.
Судбине пет сестара
Свих пет девојчица је преживело само рођење и критичне прве године, што је у то време сматрано истинским медицинским чудом. Ипак, њихов каснији живот био је обележен дубоким траурама због специфичних околности у којима су одрастале.
Након што им је држава одузела слободу и претворила их у туристичку атракцију, сестре су одрастале у готово потпуној изолацији од спољног света, окружене само медицинским особљем и чуварима. Када су се 1943. године коначно вратиле код својих биолошких родитеља, ситуација се није поправила. Односи у породици били су затегнути и хладни, делом због тога што су их родитељи посматрали кроз призму новца који су доносиле, а делом зато што никада није успостављена истинска емотивна веза током њихових формативних година. Сестре су касније сведочиле да су се у сопственом дому осећале као странци.
Чим су напуниле 18 година, девојчице су прекинуле скоро све контакте са родитељима и доктором Дафоом, покушавајући да пронађу мир у приватности. Емили је прва преминула 1954. године, у својој 20. години, услед гушења током епилептичног напада. Мари је преминула 1970. године од последица крвног угрушка у мозгу. Преостале три сестре – Анет, Сесил и Ивон – касније су живеле заједно у Монтреалу, подржавајући једна другу у борби са траумама из детињства. Ивон је преминула 2001. године.
У својим касним годинама, преживеле сестре су одлучиле да јавно проговоре о свему што су преживеле како би спречиле да се слична експлоатација деце икада понови. Написале су аутобиографију под називом „Породичне тајне“, у којој су детаљно описале емотивну и финансијску злоупотребу од стране државе и сопствене породице. Њихова борба је уродила плодом 1998. године, када је влада Онтарија пристала на нагодбу и исплатила им четири милиона долара одштете као симболично признање за неправду која им је нанета током детињства.