Када је Симеон 893. године ступио на престо у Преславу, Бугарска није добила само ратника, већ и једног од најобразованијих људи свог времена. Као син кнеза Бориса I, Симеон је младост провео у Цариграду, на чувеној Магнаурској академији, где је стекао надимак „полугрк” због своје фасцинације византијском културом и филозофијом.
Међутим, управо је то познавање византијског духа постало његово најјаче оружје у покушају да изгради државу која ће бити не само равноправна, већ и надмоћна у односу на Ромејско царство. Његова владавина представља врхунац политичке моћи и културног процвата, познат као „златни век” бугарске писмености и уметности.
Симеонова спољна политика била је обележена готово непрекидним сукобима са Византијом, али ти ратови нису били само територијални. Први значајан сукоб избио је већ 894. године због трговинског емпоријума, када је Византија преместила трговину бугарском робом из Цариграда у Солун, што је Симеон с правом доживео као економски ударац. Ипак, прекретница се догодила 20. августа 917. године у бици код реке Ахелој. Био је то један од најкрвавијих сукоба средњег века у којем је Симеон потпуно десетковао византијску војску под командом Лава Фоке.
Ова победа му је омогућила да се званично прогласи „царем Бугара и Ромеја”, директно оспоравајући легитимитет цариградског василевса. Византијски хроничари су деценијама касније са ужасом писали о пољима код Ахелоја која су остала прекривена костима палих војника, сведочећи о сили коју је Симеон предводио.
Преслав као нови Цариград
Свестан да се царство не гради само мачем, Симеон је своју престоницу Преслав претворио у архитектонско чудо које је требало да засени све остале европске градове осим самог Цариграда. За разлику од старе Плиске, Преслав је био симбол хришћанске Бугарске. Изграђена је чувена Златна црква, чија је купола, према описима савременика, блештала тако снажно да је путницима из далека деловала као светионик цивилизације. Унутар зидина Преслава, Симеон је окупио најбоље ученике Ћирила и Методија, попут Климента Охридског и Константина Преславског, стварајући плодно тле за развој старословенског језика и књижевности. У овом периоду настају капитална дела, а ћирилица постаје стандардно писмо које ће касније дефинисати културни идентитет великог дела словенског света.
Односи са Србијом и балканска хегемонија
Ширење Симеоновог утицаја неминовно је довело до сукоба интереса на западним границама Бугарске, пре свега са српским кнежевинама које су се налазиле између чекића и наковња – Византије и Бугарске. Српски владари, попут Петра Гојниковића, покушавали су да балансирају између две силе, али је Симеон, схвативши опасност од византијског савезништва са Србима, често интервенисао постављајући своје штићенике на престо. Кулминација ових тензија догодила се 924. године, када је Симеонова војска привремено покорила Србију, што је био први пут да је српска територија директно укључена у састав бугарске државе. Ипак, његов крајњи циљ никада није била само Србија, већ заузимање самог Цариграда, сан који је остао неостварен до његове изненадне смрти 27. маја 927. године.
Мање познате занимљивости из живота и владавине Симеона Великог
Иако је Симеон остао упамћен као бескомпромисни ратник, његова личност крије слојеве који откривају човека дубоког интелекта, али и готово мистичних уверења. Једна од најнеобичнијих појединости везана је за његову смрт 927. године. Према византијским хроникама тог времена, у Цариграду је кружила прича да је Симеонов живот био нераскидиво повезан са једном античком статуом на цариградском форуму. Веровало се да је та статуа његов „двојник”, па је по налогу византијског цара Романа Лакапина кипу одрубљена глава. Легенда каже да је тачно у том тренутку Симеон у Преславу преминуо од срчаног удара. Ова анегдота верно осликава колики је сујеверни страх Симеон изазивао код својих непријатеља, који су његову моћ приписивали чак и магијским силама.
Његово образовање у Цариграду оставило је још један специфичан траг – Симеон је био један од ретких владара свог доба који је активно учествовао у превођењу текстова. Није био само покровитељ писаца, већ се верује да је лично радио на преводима дела Јована Златоустог са грчког на старословенски језик. Оваква посвећеност књижевности била је крајње атипична за средњовековног монарха, чија се улога углавном сводила на управљање војском. Захваљујући тој страсти, Преславска књижевна школа постала је прва институција такве врсте у словенском свету, а Симеон је често сам састављао зборнике поучних текстова који су служили као морални водич његовим поданицима.
Такође, занимљиво је да је Симеон први владар који је званично користио титулу „цар”, што је словенска изведеница од римске титуле „цезар”. Пре њега, словенски владари су углавном носили титуле кнезова или кагана. Увођењем царске титуле, он је директно пркосио хијерархији тадашњег света, у којој је постојао само један василевс – онај у Византији. Његова амбиција се огледала и у једној специфичној дипломатској провокацији: у својим писмима византијском двору, често се потписивао као „архонт Бугарске”, али је унутар своје државе захтевао да га ословљавају искључиво као самодршца, чиме је вешто играо двоструку игру признавања и потпуног порицања византијског ауторитета.