Историја се често пише победама, али се њена истинска тежина мери способношћу једне нације да призна сопствене моралне поноре. За Аустралију, тај тренутак суочавања са најмрачнијим поглављем модерне ере догодио се 1997. године. Тадашњи премијер Џон Хауард нашао се пред историјском обавезом да одговори на извештај који је шокирао светску јавност – документ под називом „Доведимо их кући” (Bringing Them Home), који је коначно изнео на видело судбину „Украдених генерација”.
Деценијама, од почетка 20. века па све до касних седамдесетих, аустралијске власти су спроводиле ригидну политику асимилације.
Под изговором „заштите” и „боље будућности”, десетине хиљада абориџинске деце насилно су одузимане од својих породица. Циљ је био стравичан у својој једноставности: прекинути везу са домородачком културом, забранити употребу матерњег језика и децу преваспитати у духу беле Аустралије.
Ова деца, често смештана у црквене мисије или домове, остајала су без икаквог контакта са својим коренима. Ожиљци тог процеса нису били само индивидуални; они су постали генерацијски код патње, депресије и губитка смисла, чије се последице у абориџинским заједницама осећају и данас.
Тежак пут до речи „извини”
На конвенцији о реконцилијацији у Мелбурну, маја 1997. године, Џон Хауард је учинио корак који је деценијама избегаван. Међутим, тај чин није прошао без контроверзи. Иако се извинио „као појединац” и изразио дубоко лично жаљење, Хауард је тада одбио да упути званично државно извињење у парламенту, страхујући од правних последица и захтева за огромним новчаним одштетама.
Његово тадашње извињење многи су доживели као недовољно и суздржано. Док је говорио, велики број присутних Абориџина окренуо му је леђа у знак протеста, сматрајући да држава мора преузети пуну, формалну одговорност, а не само изразити емпатију. Био је то почетак дугог и болног дијалога који ће трајати још целу деценију.
Тек једанаест година касније, 2008. године, Хауардов наследник Кевин Рад довршио је започето, изговоривши пуно државно „извини” у савезном парламенту.
Ипак, потез Џона Хауарда из 1997. остаје кључан као прва пукотина у зиду порицања. То је био тренутак када су приче „Украдених генерација” престале да буду само шапат унутар домородачких резервата и постале део званичне историје Аустралије.
Данас се овај датум посматра као опомена да напредак друштва није могућ без признања неправде. Аустралија се од тада сваке године сећа ове деце кроз Национални дан жаљења (National Sorry Day), схватајући да се будућност не гради заборављањем прошлости, већ прихватањем истине, колико год она била тешка за слушање.
Национални дан жаљења (National Sorry Day) обележава се сваког 26. маја, што је датум који је симболично одабран јер је управо тог дана 1997. године извештај „Доведимо их кући” званично представљен у савезном парламенту. Широм Аустралије овај дан се не слави уз ватромет, већ се обележава достојанствено, кроз комеморативне шетње, јавне скупове, изложбе и школске програме који едукују младе о болној прошлости. На тај дан се на јавним зградама вијоре заставе Абориџина и острвљана Торесовог мореуза упоредо са националном заставом, а људи широм земље уписују поруке у „Књиге извињења” (Sorry Books), чиме се још једном потврђује колективно обећање да се неправда учињена украденим генерацијама никада неће заборавити нити поновити.