Некада је живео необичан човеку који је на својим плећима носио духовни мост између античког Рима и магловитих обала Британије. Када је папа Гргур Велики 596. године послао Августина, опата из манастира Светог Андреја, у мисију покрштавања Англосаксонаца, то није био само верски задатак, већ права дипломатска и логистичка авантура у непознато.
Пре него што је постао „Апостол Енглеза”, Августин је био оличење бенедиктинског мира. Као опат манастира Светог Андреја на Целију, који је основао сам папа Гргур Велики, Августин је живео по строгом правилу Ora et labora (моли се и ради).
Његов живот је био испуњен тишином, преписивањем рукописа и дубоком контемплацијом. Управо је та бенедиктинска дисциплина била кључна за успех његове касније мисије. Он у Енглеску није дошао као агресивни проповедник, већ као монах који је веровао у снагу заједнице. Његово учење је почивало на идеји да хришћанство треба да буде организовано око манастира који ће служити не само као куће молитве, већ и као школе, болнице и расадници културе у свету који је тек требало да се стабилизује.
Синтеза вере и прагматизма
Августиново учење није било догматски круто, већ изненађујуће прилагођено стварности. Централна тачка његовог приступа била је послушност Риму, али уз велику дозу локалне слободе.
Суочен са постојећим келтским хришћанима који су већ живели на острву и имали другачије обичаје (попут начина израчунавања Ускрса), Августин је настојао да успостави јединствену литургију, али без насилног поништавања традиције. Веровао је да хришћански живот треба да буде јаван и доступан, због чега је велику пажњу поклањао хорском певању — чувени грегоријански напев је захваљујући његовој мисији први пут одјекнуо кентерберијском равницом. За њега је лепота обреда била једнако важна као и сама теологија, јер је знао да се народ најлакше придобија кроз величанственост која надилази свакодневицу.
Занимљиво је да је Августин, иако данас слављен као храбар визионар, на пола пута ка Енглеској доживео тренутак чисте људске слабости. Када су он и његових четрдесет пратилаца стигли у Провансу, приче о суровости „дивљих Англа” толико су их престравиле да се Августин вратио у Рим тражећи од папе да их ослободи дужности. Гргур га је ипак охрабрио, подсетио на „већу награду” и послао назад на пут. Овај детаљ нам говори да Августин није био неустрашиви ратник, већ дубоко савестан човек који је своје страхове победио из осећаја дужности.
Први сусрет под ведрим небом
Када је коначно закорачио на тло Кента 597. године, Августин је затекао краља Етелберта. Краљ је, из сујеверја, инсистирао да се први састанак одржи на отвореном простору. Веровао је да га хришћански мисионар може „зачарати” ако буду под кровом, док на отвореном пољу магичне моћи наводно губе снагу. Августин је дошао носећи сребрни крст и слику Христа, али је кључни фактор успеха била краљица Берта, која је већ била хришћанка. Њено дипломатско посредовање омогућило је Августину да подигне своје прво седиште у Кентерберију, постављајући темељ за оно што ће постати срце енглеског хришћанства.
Један од најмудријих аспеката Августинове мисије био је начин на који се опходио према локалним традицијама. Папа Гргур му је послао чувено писмо у којем му саветује да не руши паганске храмове, већ да их пошкропи светом водицом и претвори у цркве.
Рекао је да ће народ лакше доћи на места која већ познаје.
Такође, уместо да забрани жртвовање волова, предложио је да се те животиње користе за верске светковине и гозбе. То је била прва велика лекција из културне инкултурације — разумевање да се вера не намеће мачем, већ стрпљивим преобликовањем већ постојећих обичаја.
Августин је преминуо 26. маја 604. године, оставивши иза себе уређену црквену структуру која је Енглеску поново повезала са остатком Европе. Сахрањен је у Кентерберију, у опатији која ће касније носити његово име. Иако је његова мисија у почетку била ограничена на Кент, он је упалио искру која ће у наредним вековима дефинисати енглеску културу, писменост и државност. Данас, сваки кентерберијски надбискуп стоји у директној линији која води право до овог италијанског опата који се некада, на путу за Британију, плашио шта ће га тамо сачекати.
Светитељ заједничког корена
У православном календару, Свети Августин Кентерберијски заузима место као један од великих мисионара и „просветитеља”. Његов приступ мисији, који је наглашавао постепено преображење обичаја уместо насилног рушења, веома је близак источноправославном принципу икономије (благог и мудрог управљања). Православно предање посебно цени чињеницу да је он у Британију донео литургијско богатство и монашки подвиг који су тада били идентични у Риму, Цариграду и Антиохији.
Однос православног предања према Светом Августину Кентерберијском је дубок и недвосмислен: он се поштује као светитељ нераздељене Цркве. Будући да је живео и деловао почетком 7. века, пре Великог раскола (1054), његов лик и дело припадају заједничком наслеђу и Истока и Запада.
Питање канона и локалних обичаја
Интересантан је сукоб који је Августин имао са локалним келтским хришћанима око датума Ускрса и облика тонзуре (шишања монаха). Иако је он инсистирао на римској пракси, православна историјска перспектива ово посматра као административни сукоб унутар једне породице цркава. За православље је кључно то што Августиново учење није садржало касније догматске спорове (попут Filioque), што га чини чистим извором ране хришћанске побожности.
Савремено поштовање у Православљу
Последњих деценија, са јачањем православних епархија у Западној Европи, дошло је до истинске ренесансе поштовања Светог Августина Кентерберијског међу православцима.
Руска православна црква га је 2017. године званично уврстила у свој календар (менин), чиме је потврђено његово општеправославно поштовање.
Данас није реткост видети православне иконе Светог Августина где је приказан у византијском стилу, са омофором и Јеванђељем, као симбол духовног јединства које је некада постојало.
Дакле, за православље он није „странац” нити само историјска личност, већ свети отац чија је мисија на крајњем западу Европе била наставак истог оног апостолског жара који је кренуо из Јерусалима.