Дан младости није био само календарска одредница или вештачки наметнут рођендан вође који то заправо није био, то је био највећи југословенски перформанс на отвореном, кореографисани излив љубави који је спајао патетику социјалистичког реализма са искреном вером у боље сутра.
Док су хиљаде младих тела на стадиону ЈНА формирале живе симболе прогреса, у позадини се ковао систем који је почивао на парадоксу – истовремено грандиозан у својој замисли и шкрт у својој изведби. Данас, са дистанце од неколико деценија, тај 25. мај посматрамо као споменик једној изгубљеној сигурности, али и као опомену на то колико лако колективна хипноза може прикрити пукотине у темељима државе.
Стварање култа и путовање кроз деценије
Све је почело 1945. године, када је омладина Крагујевца први пут кренула са палицом у руци, не слутећи да ће тај чин постати годишњи ритуал чији ће интензитет расти са сваким новим километром.
Првих година то је била Титова штафета, локална и скромна, да би тек 1957. године, на предлог самог Маршала, празник добио своје коначно име које је требало да симболизује вечну регенерацију партије кроз нове генерације.
Највећи замах догодио се током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, када је штафета прелазила путању дугу и до десет хиљада километара, ношена рукама радника, сељака и студената, прелазећи преко планина и кроз фабричке хале, стварајући илузију да је цела земља једно јединствено куцајуће срце.
Централни догађај, чувени слет, представљао је врхунац југословенске естетике где су се сусретали спорт, балет и војна дисциплина. Учесници су месецима увежбавали покрете како би на трави стадиона исписивали пароле о братству и јединству, док је Тито са ложе посматрао ту геометријски савршену пројекцију своје моћи.
Занимљиво је да је 1987. година донела један од највећих скандала када је словеначки дизајнерски студио „Нови колективизам“ предложио постер који је заправо био адаптација нацистичког плаката, што је за многе био први јасан сигнал да је идеолошки костур државе почео неповратно да рђа. Тај тренутак је показао да симболи више не значе оно што су значили деценијама раније и да се систем гуши у сопственом апсурду.
Гледајући кроз призму данашњице, тешко је не осетити благу мучнину помешану са чежњом. Док југоносталгичари у Дану младости виде време када се спавало на клупама и када је пасош отварао сва врата, критичка мисао нас подсећа на огромне трошкове ових манифестација у време када је економија већ била на стакленим ногама.
Сваки покрет штафете коштао је милионе тадашњих динара, а енергија уложена у одржавање култа личности могла је бити усмерена на стварне структурне реформе које би можда спречиле каснији крвави распад. Дан младости је био прелеп фасадни рад на згради која није имала решену статичну стабилност; био је то тренутак колективног заборава у којем смо сви пристали да верујемо у бајку, док је стварност стрпљиво чекала иза угла да наплати све наше неплаћене рачуне.
Последња савезна штафета ношена је 1987. године, само неколико година пре него што ће се идеја коју је представљала распрснути у парампарчад.
Данас се 25. мај обележава углавном у Кући цвећа, где се окупљају последњи чувари сећања на време које је, пркосећи логици, успело да споји бруталност система и нежност искреног идеализма.
Остаје питање да ли смо из тог периода научили ишта осим тога како се прави добар спектакл. Можда је највећа занимљивост управо у томе што и данас, у свету суровог капитализма, многи подсвесно траже ту врсту заједништва, макар она била изграђена на темељима илузије и вођеном ентузијазму који је, баш као и сама штафета, имао свој почетак, свој врхунац и свој неизбежни, тихи крај.