Данас је прање руку банална радња, готово досадан хигијенски рефлекс на који нас подсећају табле у ресторанима и родитељски прекори пре ручка, али пре мање од два века ова активност сматрана је личним увредом за лекарску професију.
У свету медицине средином деветнаестог века, статус господина лекара био је нераскидиво повезан са његовим визуелним идентитетом, а крвави мантил и специфичан мирис труљења који су носили са собом из операционих сала сматрани су значкама части и искуства. Нико тада није могао ни да замисли да се на тим истим рукама, које су управо вршиле аутопсију, крију невидљиви „демони“ спремни да посеју смрт у породилиштима. Потреба да данас дезинфикујемо руке није произашла из естетике, већ из једне од најтрагичнијих борби у историји науке, где је главни непријатељ била људска ароганција.
Трагедија доктора Семелвајса
Прича о томе зашто данас користимо сапун неминовно води до Опште болнице у Бечу, где је 1846. године млади мађарски лекар Игнац Семелвајс приметио нешто застрашујуће. На првом одељењу акушерства, где су студенти медицине помагали породиљама, смртност од породиљске грознице била је три пута већа него на другом одељењу, где су радиле бабице.
Женама су се буквално изрицале смртне пресуде само зато што су имале несрећу да их лечи „наука“. Док су његове колеге узроке тражиле у лошој вентилацији, лошој исхрани или чак у „космичким утицајима“, Семелвајс је након трагичне смрти свог пријатеља Јакоба Колечке 1847. године схватио сурову истину. Колечка се случајно посекао скалпелом током обдукције и умро са истим симптомима као породиље. Семелвајс је тада изговорио реченицу која је требало да промени свет: лекари преносе „честице смрти“ са мртвих на живе.
Хлор као јерес и побуна медицинске елите
Семелвајс је увео обавезно прање руку раствором хлорног креча, и резултати су били моментални и запањујући. Смртност је са скоро 20 процената пала на мање од 2 процента за само неколико месеци. Међутим, уместо да га славе као спаситеља, бечка медицинска елита, предвођена ауторитетима попут Јохана Клајна, окренула се против њега са невероватном жестокошћу.
Лекари су били згрожени идејом да су њихове руке прљаве; за њих је то била директна атака на њихову друштвену класу. Семелвајс није имао микроскоп којим би показао бактерије – јер Луј Пастер и Роберт Кох још увек нису доминирали научном сценом – па је његова теорија деловала као мистицизам. Године 1865. овај човек, чија је једина кривица била инсистирање на чистоћи, завршио је у психијатријској болници где је, иронично, преминуо од сепсе изазване повредама које су му нанели чувари, поставши тако последња жртва нехигијене против које се борио.
Тек када је десетак година касније енглески хирург Џозеф Листер, ослањајући се на Пастерова открића о клицама, увео антисепсу у операционе сале, свет је почео да схвата величину Семелвајсовог пророчанства. Прање руку није само чин цивилизованости, већ примарни штит између нас и микроскопских предатора који су кроз историју убили више људи него сви ратови заједно. Зашто данас морамо да перемо руке? Зато што сваки пут када то учинимо, ми одајемо почаст истини која је плаћена једним сломљеним животом у Бечу и милионима других широм света. Наше руке су мост између нас и околине, а сапун је једина ствар која тај мост држи безбедним од невидљивих путника који не праштају немар. У свету модерне медицине, тај мали ритуал остаје најјефтинија и најмоћнија технологија коју је човек икада изумео.
