Пре августа 1911. године, Леонардова Ђоконда била је тек тихи становник Салона Каре у Лувру, цењена међу експертима, али готово невидљива за масе које су хрлиле ка већим, театралнијим платнима ренесансе. Оно што је ову слику лансирало у стратосферу опште културе није био њен чувени осмех, већ њено одсуство. Крађа коју је починио Винченцо Перођа представља највећи маркетиншки тријумф у историји уметности, иако је изведена из потпуно погрешних побуда и уз запањујућу дозу аматеризма који граничи са фарсом.
Винченцо Перођа није био криминални мастермајнд. Био је човек од заната, столар ангажован да ради на заштитним стаклима управо у музеју који ће ојадити. Његов план био је лишен софистицираности: једноставно је искористио познавање кулоара Лувра, сачекао тренутак када су чувари били заузети и скинуо дрвену плочу са зида. У ходнику је слику ослободио тешког рама, замотао је у свој бели раднички мантил и, са непроцењивим благом под мишком, изашао кроз главну капију. Овај чин крађе био је толико прозаичан да је Лувру требало више од једног дана да уопште региструје нестанак. Празне кукице на зиду постале су најпосећенији експонат у Француској, а реке људи су долазиле да гледају у празнину, чиме је Мона Лиза први пут у историји постала феномен који се конзумира масовно.
Парадокс патриотизма
Док је париска полиција у очају хапсила Гујома Аполинера и испитивала младог Пабла Пикаса, Перођа је слику држао у свом скромном стану, скривену у лажном дну кухињског стола.
Његова мотивација била је натопљена интензитетом патриотског заноса – био је убеђен да врши чин историјске правде. Веровао је да је Наполеон Бонапарта безочно опљачкао Италију и да Мона Лиза по природном и моралном праву припада Фиренци. Горка иронија коју Перођа никада није разумео лежи у чињеници да је сам Леонардо Да Винчи, као старац жељан признања, донео ту слику у Француску као поклон краљу Франсоа I. Крађа је, дакле, била покушај исправљања неправде која се никада није догодила, вођена чистом емоционалном интуицијом човека који је историју учио из кафанских прича, а не из архива.
Две године касније, када је Перођа покушао да слику прода фирентинском антиквару Алфреду Герију под псеудонимом „Leonardo”, завера се срушила као кула од карата. Међутим, уместо да буде дочекан као криминалац, Перођа је у очима италијанске јавности постао херој, човек који се усудио да додирне недодирљиво.
Суђење је било кратки театар апсурда, а казна симболична. Пре него што је враћена у Француску, Мона Лиза је прошла кроз Италију попут рок звезде на турнеји. Сваки новинар на планети написао је бар један редак о њој. Када се коначно вратила на своје место у Лувру, више нико није гледао у техничку савршеност сфумата или анатомску прецизност руку. Гледали су у легенду која је преживела отмицу. Винченцо Перођа је можда украо дрвену плочу, али је свету заузврат дао мит који траје већ више од једног века.
Илузија величине у оквиру скромних димензија
Једно од најчешћих изненађења модерног посетиоца Лувра, који се пробија кроз гужву испред блиндираног стакла, јесте запрепашћење над стварном величином платна. Док већина људи, вођена њеним монументалним значајем, замишља Ђоконду као грандиозно дело које доминира зидом, истина је знатно сведенија.
Слика је висока свега 77 центиметара, а широка 53 центиметра. Ове готово мајушне димензије, насликане на плочи од тополе, у потпуном су контрасту са њеном „тешком” историјом и глобалним утицајем који је Перођина крађа додатно надувала. Овај физички парадокс само продубљује причу – како нешто тако мало може да заузме толико простора у колективној свести људи? Леонардо није сликао за галерије и музеје, већ за приватне одаје, стварајући дело које је требало да буде посматрано из непосредне близине, а не кроз објективе хиљада паметних телефона са дистанце коју намеће обезбеђење.