Када је 10. маја 2002. године савезни судија изрекао пресуду којом Роберт Хансен одлази на доживотну робију без права на помиловање, окончано је поглавље најпогубније шпијунске афере у америчкој историји. Хансен није био обичан пребег; он је био инсајдерски лик који је више од две деценије систематски демонтирао сигурносну структуру сопствене државе, продајући њене најдубље тајне Москви за новац и дијаманте.
Човек са два лица и два система
Хансен је у оквиру ФБИ-а био задужен за контраобавештајни рад, што му је дало јединствен увид у то како се шпијуни прате и откривају. Користећи то знање, он је изградио сопствени паралелни систем комуникације са совјетским, а касније и руским службама (КГБ и СВР).
Под псеудонимом „Рамон”, Хансен је Москви предао преко 6.000 страница строго поверљивог материјала и на десетине компјутерских дискова са подацима о нуклеарном оружју, стратегијама за случај рата и прислушним технологијама.
Највећа штета у историји обавештајне заједнице
Разорени слојеви поверења и безбедности које је Хансен оставио иза себе мере се људским животима и милијардама долара. Он је Русима открио идентитете бројних двоструких агената који су радили за САД, што је директно довело до њиховог погубљења у Москви.
Један од најшокантнијих детаља јесте његова продаја информација о тајном тунелу који су ФБИ и НСА ископали испод совјетске амбасаде у Вашингтону ради прислушкивања. Хансен је овај изузетно скуп и комплексан пројекат учинио потпуно бескорисним само једнoм информативнoм дојавом својим „послодавцима”.
Парадокс сиве егзистенције
Оно што овај случај чини посебно занимљивим јесте Хансенова личност. Он се у јавности представљао као дубоко религиозан породични човек, привржен традиционалним вредностима, док је истовремено водио двоструки живот прожет воајеризмом и опсесијом за финансијском моћи.
Његови мотиви никада нису били идеолошки; он није веровао у комунизам, већ је своју државу издавао из комбинације сујете – осећаја да га ФБИ не цени довољно и жеље за луксузом који му његова званична плата није могла приуштити.
Лов у Foxstone парку
Хансенов пад почео је када је ФБИ успео да дође до оригиналног руског досијеа о свом „кртици”.
Спектакуларно хапшење изведено је у фебруару 2001. године у парку Фоксстоун у Вирџинији, у тренутку када је Хансен остављао пакет са документима на договореном месту (тзв. dead drop). Пресуда из 2002. године само је формализовала крај човека који је веровао да је паметнији од система који га је створио. Хансен је остатак живота провео у самици затвора са максималним обезбеђењем, остављен да размишља о томе како је његова „архитектура издаје” на крају ипак имала фаталну конструкциону грешку.
Између верског фанатизма и воајеризма
Оно што случај Роберта Хансена издиже изнад обичне шпијунске афере јесте патологија његове личности. Хансен је био члан „Opus Dei”, елитне и строго конзервативне католичке организације, и свакодневно је присуствовао мисама. У јавности је глумио моралног чистунца који је често критиковао своје колеге у ФБИ-у због „недостатка вредности”. Међутим, иза те фасаде крио се човек прожет мрачним опсесијама. Својим руским везама није продавао само државне тајне, већ је новац користио за финансирање бизарног двоструког живота, који је укључивао снимање сопствене супруге у интимним тренуцима без њеног знања и дељење тих снимака са пријатељем из младости.
Иако је новац био важан, главни темељ његове издаје била је патолошка сујета. Хансен је себе доживљавао као интелектуалног надчовека, шпијунског генија који је заробљен у телу обичног бирократе. Веровао је да је његова организација (ФБИ) сувише трапава и инфериорна да би га икада открила. Та потреба да „надмудри систем” била је толико јака да је у једном тренутку чак истраживао самог себе у компјутерском систему ФБИ-а, само да би се уверио да нема никаквих трагова који воде до њега. Ово поигравање са опасношћу било је својеврстан адреналински изазов који је хранио његов его.
Емоционална хладноћа „Кртице”
Колеге су га памтиле као повучену, готово невидљиву особу коју су иронично звали „Др Смрт” због његовог мрачног одела и недостатка емоција. Та његова „сива егзистенција” била је његов најбољи штит; нико није сумњао да се иза човека који изгледа као погребник крије велемајстор обмане. Чак и када је примао дијаманте и стотине хиљада долара од КГБ-а, он није мењао свој скромни начин живота у предграђу, успешно скривајући богатство од породице и пријатеља. Та потпуна емоционална искљученост омогућила му је да деценијама саучествује у лову на самог себе, остајући хладнокрван док су људи чије је име продао Москви одлазили пред стрељачки вод.
Када је коначно ухваћен, Хансен је истражитељима поставио само једно питање, које је савршено осликало његову ароганцију: „Што вам је требало толико дуго?” Његова пресуда из 2002. године није била само казна за издају државе, већ и принудно спуштање завесе на представу коју је играо пред целим светом. До краја живота, проведеног у бетонској изолацији затвора ADX Florence, остао је загонетка – човек који је могао да има све, али је изабрао да буде највећи креатор сопствене и туђе пропасти.